Да ли се слободе говора разликују

Где су у Србији границе слободе говора, може ли свако јавно да каже оно што мисли и какве су последице тога. Питања су поново покренута недавно, када је Андреј Фајгељ, професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу и бивши функционер Треће Србије, на Јутјубу емитовао снимак у којем је казао да је Александар Вучић током бриселских преговора Србију и српски народ константно понижавао, а да је то понижавање кулминирало посетом генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, силоватеља народа, кога је премијер Србије дочекао симболима српског дома: хлебом и сољу. После овог „дана клечања”, Фајгељ је предложио „устанак као начин да се народ коначно усправи”.

Због ових изјава у јавности, Фајгељ је био ухапшен због позивања на насилну промену уставног поретка, односно због, како је наведено, кршења члана 309 Кривичног закона Србије, и у притвору задржан 48 сати. Затим је пуштен да се брани са слободе.

Међутим, Андреј Фајгељ је и сам ограничио слободу изражавања када је, пре две године, док је био директор Културног центра Новог Сада, забранио излагање уметничког рада Данијеле Тасић у овој институцији културе, платна на којем је било приказано распеће Исуса Христа за чије шаке су приковане папирне новчанице. Културна јавност осудила је овај чин забране, покрајински омбудсман тражио је смену Фајгеља с функције директора КЦНС-а, а повереник за информације Родољуб Шабић указивао је на члан Устава који јамчи слободу мишљења и изражавања. Иако је у претходном случају био поборник цензуре, Андреј Фајгељ се неколико месеци касније нашао у улози критизера цензорства, када се супротставио забрани представљања књиге „Сребреничка подвала” Ратка Шкрбића у београдском Дому војске. Наслов ове књиге речито говори о њеном садржају. Министарство одбране забранило је промоцију ове књиге, на захтев Фонда за хуманитарно право. „Политика” је објавила текст који је Фајгељ насловио „Где је сада осуда цензуре?”, и у којем се запитао зашто се сада у одбрану Шкрбићеве књиге не јаве поново активисти, новинари, омбудсмани, повереници.

Пре три године, контрадикторна тумачења у јавности изазвао је још један случај „хајке” на црногорског писца и новинара Андреја Николаидиса, саветника председника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића. Разлог за то био је Николаидисов ауторски текст поводом две деценије Републике Српске, у којем је изнео став о томе да је „сваки споменик културе уједно и споменик варварства, да је свака пирамида значила бруталну експлоатацију хиљада људи који су је зидали”, и да је с тим у вези „злочин постао конститутиван, самоподразумевајући и, коначно, недодирљив”. У складу с том општецивилизацијском реториком запитао се Николаидис: „Шта би у случају БиХ био цивилизацијски искорак?”

Одговор, који је сам дао, гласио је да би цивилизацијски искорак у овом случају био да је неки незадовољни радник употребио динамит у дворани у којој су главари, духовници и уметници прослављали двадесет година постојања Републике Српске, као „геноцидне творевине”, у којој се брани злочин као темељ западне цивилизације. Николаидис је као темељни конфликт у сваком друштву у ствари истакао не национални, него класни проблем, и зато је у његовом тексту човек који све треба да дигне у ваздух Боле, радник, који каже: „Јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак?”

Пре свих, Форум писаца стао је иза Андреја Николаидиса, а као подршку Николаидису петицију су потписали писци, међу којима су били и Филип Давид, Ласло Вегел, Борка Павићевић, Предраг Чудић, Драгољуб Тодоровић, Сретен Угричић, Владимир Арсенијевић, Саша Ћирић, Ненад Прокић, Владимир Арсенић, Томислав Марковић, Ибрахим Хаџић и други, који су бранили слободу говора и мишљења и истакли да су многе изјаве из Николаидисовог говора биле истргнуте из контекста.

Пошто је Сретен Угричић у то време био и управник Народне библиотеке Србије, националне институције културе, а потписао је проглас у одбрану слободе говора Николаидиса, Ивица Дачић, тадашњи министар унутрашњих послова, изјавио је да Угричић може да подржава Николаидиса из затвора, али не и из библиотеке, чиме је тражио његову смену с ове функције. Сретен Угричић је затим повукао свој потпис из саопштења Форума писаца, рекао је да се не слаже с многим ставовима које је Николаидис изнео у овом тексту, али да се као демократа увек залаже за право да свако искаже своје мишљење, чак и ако је у супротности с његовим. Ипак, Угричић више није управник Народне библиотеке... Иако слобода говора мора да буде одбрањена без изузетка, испада да је она код нас ипак политички и „блоковски” подељена на „прву, другу и трећу” Србију. Онај ко је бранио Николаидиса и Угричића ипак неће бранити слободу мишљења Фајгеља, и обратно.

Опречне реакције у јавности изазвала је и изјава председника Српске академије наука и уметности Владимира Костића да се за Косово морамо борити и зубима и ноктима, али да неко овом народу мора да каже да Косово више није ни де факто ни де јуре у нашим рукама... Слободу говора и право на мишљење академика Костића подржао, је поред осталих и Српски ПЕН центар, као и Радина Вучетић, Ања Суша, Душан Петричић, Филип Давид, Горан Марковић, Гојко Божовић, Игор Маројевић, Иван Чоловић, Јанко Баљак, Милена Драгићевић Шешић, Дубравка Стојановић, Чедомир Чупић, Соња Лихт, Видосав Стевановић.

----------------------------------

Човек мора да стоји иза онога што јавно каже

На питање да ли су све „слободе говора” исте, да ли на исти начин треба бранити право да каже оно што мисле Андреј Фајгељ, Андреј Николаидис, Сретен Угричић или академик Владимир Костић, Вида Огњеновић, председница Српског ПЕН центра каже за наш лист:

– Слобода говора мора да постоји, како за Андреја Фајгеља, за Николаидиса, тако и за академика Костића, као и за сваког грађанина наше земље. Никада не полемишем у вези с тим, и стала бих у одбрану свакога ко жели да искаже своје мишљење, али та слобода говора никога не амнестира од онога што је изговорио. Човек мора да стоји иза онога што је јавно рекао. То мишљење може да буде предмет полемике, а никако његово право да га искаже – каже Вида Огњеновић, која додаје да у поменутим изјавама не одмерава политичке ставове, да није заштитница државног поретка, већ заштитница слободе говора.

----------------------------------

Црвена граница тоталитаризма

Почетком јула 2015. године Кокан Младеновић дао је интервју за портал mojnovisad.com у којем је оштро критиковао власт у Србији, о чему сведочи наслов „Оволико зло мора бити угушено у крви, деведесете су дошле на наплату”. Интервју је завршен новинарским питањем „Мислите ли да ће нам се та крв десити?”, односно Младеновићевим одговором: „Не мислим, надам се да хоће”. На једној конференцији за медије реаговао је и премијер Александар Вучић оценивши да је срамота да радници из културе користе такве речи.

У међувремену уследила је и кривична пријава Зорана Ђуричића, председника Независног синдиката културе, у лично име, против Кокана Младеновића, односно изјава у поменутом интервјуу због чега се редитељ нашао и на саслушању у београдској полицији. Младеновић је кривичну пријаву за рушење поретка назвао трагикомичном, уз коментар да су: „власти прешле опасну зону, црвену границу тоталитаризма...”. Дан касније Више јавно тужилаштво у Београду одбацило је као неосновану кривичну пријаву против Младеновића, а министар правде Никола Селаковић нагласио је да је: „слобода мишљења загарантована свакоме, па и јавним личностима, а ако се са тим неко не слаже он то може да оспорава на овај начин”.

Акција за одбрану Кокана Младеновића покренута је твитом, са покличем: „Идемо сви испред суда!”. Међутим, испоставило се да је пред суд дошао само један човек, глумац Бранислав Бане Трифуновић, иначе, Коканом кум. Где су били остали? Код куће, наравно, одакле су слали подршке Младеновићу. О овом случају на трибини магазина „Време” говорила је Оља Бећковић очитавши лекцију твитерашима и многим другима. У свом коментару у нашој новини о случају Кокана Младеновића писала је и редитељка Тања Мандић Ригонат приметивши да: „Уметник Младеновић ама баш нигде у интервјуу не позива на крвопролиће, већ се само нада крви и види крв. Дакле у питању су нада, слутња и гледање у будућност. Нема поклича: дижите се браћо и сестре, грађани и грађанке, другарице и другови, оружје у руке да рушите режим”.

Б. Г. Т