Сетимо се случаја Шишић

Према писању канадског портала „Тинкпол”, турски премијер Ахмет Давутоглу је признао да је лично издао наређење да се обори руски авион, уз образложење да Турска „није желела да се ово догоди, али да свако мора да поштује њено право да брани своје границе”. Да ли је Турска евентуално имала право на овај поступак, зависило је од тога да ли је „су-24” повредио њен ваздушни простор и угрозио њену безбедност (како тврди Анкара) или је оборен у сиријском ваздушном простору у мисији уништења терориста ИДИЛ-а (како тврди Москва).

Ако је тачна турска верзија, легалитет за обарање авиона начелно би се могао наћи у праву државе да штити сопствени суверенитет, односно у њеном праву на самоодбрану, које је гарантовано Повељом УН (чл. 51). Ово право, међутим, условљено је постојањем оружаног напада, који се у овом случају није догодио, нити је постојала намера у том погледу. Уосталом, ни званична Анкара то не тврди, већ само да је повређен турски ваздушни простор у трајању од 17 секунди. Чак је и НАТО на известан начин признао ову чињеницу, не налазећи у поступку „су-24” казус федерис (casus foederis) за активирање члана 5. уговора о оснивању ове алијансе. Генерални секретар Јенс Столтенберг изјавио је да обарање руског авиона „указује на неопходност јачања механизама којима би се у будућности избегли такви инциденти”.

Дакле, ставови Турске и НАТО-а потврђују да евентуална повреда турског ваздушног простора није била агресивне природе, већ на нивоу инцидента. За такве ситуације, међутим, постоје процедуре у мирнодопским условима (Русија и Турска нису у ратном стању) које претходе обарању страног војног ваздухоплова. Наводно је руској посади у тих 17 секунди упућено чак десет упозорења, што је преживели пилот демантовао. Проблем је у томе што турска страна нема доказе који би потврдили да је била принуђена на овакав начин самоодбране.

Пракса је пуна примера случајних или провокативних повреда туђег ваздушног простора, што јесте и безбедносно питање. Међутим, број оборених ваздухоплова у дефициту је у односу на број повреда, због свести о тежини политичких последица широког тумачења права на самоодбрану. Турске борбене летелице до сада су око две и по хиљаде пута повредиле грчки ваздушни простор, што превазилази ниво инцидента, али се Грчка држала процедура и сви турски авиони безбедно су се вратили у своје базе.

Ако је тачна руска верзија догађаја, а њу убедљиво потврђује сателитски снимак маршруте „су-24”, онда је одговорност за овај догађај искључиво на турској страни. Јер, применила је силу у условима који право на исту искључују (забрањују), а који су јасно формулисани у Повељи УН. Према Резолуцији УН о дефиницији агресије, напад турских оружаних снага на руски војни ваздухоплов представља акт агресије јер се исти, као што је доказано, налазио ван турског ваздушног простора у мисији која се није тицала Турске. Чињеница да је турски премијер признао да је лично издао наређење за његово обарање потврђује да је у овом случају постојала агресивна намера на највишем државном нивоу, а да она и даље постоји, потврђује и изјава председника Ердогана да ће Турска и убудуће поступати на исти начин. Да ли то значи и када руски борбени авиони поново буду летели близу турске границе у антитерористичким мисијама?

Пуцање терориста на пилоте обореног авиона и убиство једног од њих током спуштања падобраном такође су грубе повреде међународног права. Јер, особе које искачу падобраном из „ваздухоплова у невољи” (назив за ваздухоплов који се током лета поквари или буде погођен) не смеју бити предмет напада за време спуштања, али ни када дотакну тло, под условом да покажу јасну намеру да желе да се предају. Изузетак су припадници ваздушно-десантних јединица, што овде није био случај. Како је реч о лицима онеспособљеним за борбу, њихово намерно убијање представља ратни злочин. О томе Турска и НАТО ћуте.

Пилот мајор Шишић оборио је јануара 1992. године хеликоптер ЕЗ (погинуло је пет Италијана и један Француз), који се без претходног одобрења надлежних органа кретао у ваздушном простору још постојеће СФРЈ. Иако је поступио у складу с процедурама у ратним околностима, које су тада биле на снази, касније је ухашен у Мађарској и испоручен Италији, чији га је суд осудио на вишегодишњу казну затвора. Турски пилоти који су оборили „су-24” вероватно ће бити одликовани.

Професор Факултета безбедности у Београду