Језик Бошњака, босански

Оно што сам схватио у исказу цењеног професора Драгољуба Петровића јесте да он, из прилога у прилог, негира босански, као језик Бошњака, нудећи већ одавно критички превладану формулу, поновног „опредељивања”. Зацело, тај процес опредељивања је завршен 1967–1971, управо када је био забрањен часопис „Живот” у Сарајеву (чији је уредник био Мехмед Меша Селимовић), управо због ауторског текста академика М. Филиповића Босански дух, шта је то?. Изгледа, да је та тема „баук”, босански дух и босански језик, те не престаје, без обзира, што се Република Србија и њене регије, као и културни феномени, налазе у једној новој и деликатној балканској и европској транзицији, где су Бошњаци као народ суверени на простору где живе, а њихов босански језик је признат од релевантних институција међународне заједнице. Математичари би рекли, Бошњаци и босански језик су аксиоми. Но, волтеријански речено, остаје да Ви кажете своју истину. Дакле, атак на босански језик Бошњака доживљавамо као оспоравање права на живот и на мишљење.

У том контексту, примио сам као један посебан изазов опсервације проф. Драгољуба Петровића, које долазе из посебне бусије, наглашавајући свој превод да је појам Бошњак „Србин из Босне”? (Кафкијански апсурд). Прошла су та времена, проф. Петровићу, да се могло манипулисати Босном и Херцеговином, без обзира на њену миленијумску повест. Исто као што је говор Срба, како у Србији, тако у било којој енклави у свету, српски, тако је и говор Бошњака, не само у Босни и Херцеговини и Санџаку него у свим земљама и енклавама где живе Бошњаци – босански. Казано са становишта филозофије, језик је човек и ватан егзистенције, како би један Хајдегер рекао, језик је кућа битка… Међутим, резултати дискусија о језику представљају, хегеловски речено, голи леш. Зато људи, који поштују свој језик на тај начин имају респект према свим језицима, не само народа са којима заједно живе, већ и према другим језицима у свету. У том правцу имам потпуно разумевање за ставове српских лингвиста и писаца, чије текстове, под девизом Сачувајмо српски језик, свакодневно можемо читати у „Политици” и другим медијима.

Елем, запамтите, професоре Петровићу, да је на парадигми бошњачко-санџачког епског песништва, казаног на босанском језику, решено големо књижевно хомерско питање. Дакле, ту енигму су решили истакнути професори и истраживачи са Харварда, почетком 30-их година прошлог столећа, који су разговарали са песником Авдом Међедовићем (Аково, Бијело Поље, 1866–1953) и снимили 19 епова, и који су овог ненадмашног Пјевача прича (како га је назвао др Алберт Лорд), вредновали да је надмашио у својим певањима једног легендарног Хомера. Да то нису рекли врхунски стручњаци са Харварда, то Бошњаци данас не би могли другима доказати и шире елаборирати, управо због пресије у којој живе у вртлогу раља између Србије и Црне Горе.

Зацело, народ којем припада један Авдо Међедовић, чији се опус изучава на многим светским универзитетима, заслужио је бар мало поштовања од Вас и од других, који се баве значајним филолошким питањима. Према томе, језик је предуслов сећања и памћења. Зато је истинска слобода да се сви можемо изразити на свом језику, како то аргументовано и без предрасуда презентира проф. др Бранкица Чигоја, у својим стручним прилозима, као и да заштитимо свој језик од разних насртаја, који иду до тога да се језици појединих крајева или села именују као засебни језици, што нису.

Надамо се да ће професор Д. Петровић прихватити наш позив, да дође у Санџак и лично својим чулима доживи лепоту босанског језика.

Редовни професор Универзитета у Новом Пазару, председник Матице Бошњака Санџака