Какофонични фестивал откачених

"Заборавите на Гластонбери, Рединг, Бурнинг Мен и Кочелу. Најфантастичнији музички фестивал на земљиној кугли јесте какофонични фестивал откачених трубачких оркестара који се сваког лета одржава у малом српског граду Гуча у западном делу Драгачева."

Тако пише на енглеском парти сајту www.thisisthelife.com који је окарактерисао Гучу као – најбољи фестивал на свету.

У иностраној штампи незаобилазни су извештаји о јединственом сабору у западној Србији. Тако, рецимо, "Њујорк тајмс", који сваког лета шаље свог репортера у Гучу, овако описује драгачевске трубаче: "Њихов комбиновани ефекат представља опојни талас чији делови подједнако звуче као војна музика, циркуска, парадни марш, тема из шпагети вестерна, клезмер и, рецимо, диксиленд оркестар који покушава да свира фри џез."

Страни медији наглашавају да се, за разлику од најбољих наступа на већини музичких фестивала, они који се одржавају у Гучи дешавају изван позорнице јер оркестри једноставно вијугају кроз масу света. Често неколико десеточланих оркестара блех музике на веома малој раздаљини у исто време свира различите мелодије.

Да буде узбудљивије, све се то догађа под великим шаторима у којима се све време једе, а оркестри се такмиче да заокупе што већу пажњу (и бакшиш) тако што трубе стављају тик уз уши оних који обедују и свирају из све снаге.

Бекрије уживају и своје одушевљење показују тако што новчанице лепе на знојава чела музичара или их гурају у њихове гладне трубе. Неки чак унајмљују оркестре да их прате док лумпују по граду.

Био је ово екстремни пример жестоке посвећености који већина Срба гаји према ноћном животу, закључује новинар извештач "Њујорк тајмса".

Традиција лимених оркестара специфично је српска, рођена у култури која је готово цело постојање провела или у рату или у потчињености. Ова врста музике настала је 1804. када је труба први пут стигла у Србију за време Карађорђевог устанка у коме је овај српски патриота, познат као Црни Ђорђе, повео устанак против турске окупације која је трајала 500 година.

Иако је била војни инструмент, који је будио и окупљао војнике и најављивао почетак битака, труба је преузела улогу забаве у време одмора, када су војници на њој свирали популарне народне песме. Када се рат завршио и они се вратили у своја родна места, музика је ушла у свакодневни живот.

На крају су Цигани прихватили ову традицију, додавши јој компликованије ритмове и мелодије после чега су настале две школе: суптилнији и мелодичнији западносрпски оркестри и комплекснији оркестри из јужне Србије који изводе музику уз коју може да се игра и из које извире циганска душа, наводи "Њузвик интернешенел".

"Роми уносе инвентивност и радикалан начин размишљања о стварању музике у Европи на исти начин на који су Афроамериканци, као Луј Армстронг и Били Холидеј, то чинили у Америци", каже Гарт Картрајт, аутор књиге "Принчеви међу мушкарцима: путовање са циганским музичарима".

Традиционална драгачевска труба и њен култ живе већ готово два века, без обзира на политичке и друштвене услове, а временом су постали светски познати. Захваљујући труби име Србије помиње се на свим континентима, преноси британски Би-Би-Си.

Виртуозни музичари, свирачи трубе и њихова до парадокса неодољива музика чине целу причу још аутентичнијом – већина њих је самоука. Они свирају по слуху и потпуно спонтано, ослањајући се на своју музичку меморију; свирају из срца и душе, а њихова музика досеже до слушалаца на прави начин, преноси своје импресије новинар "Њузвик интернешенела".

На енглеском парти сајту www.thisisthelife.com своје утиске са Драгачевског сабора написали су бројни посетиоци. Група туриста из Кентерберија каже да је била прошле године и да "једва чекамо поново да одемо. То је невероватно искуство. Желимо тамо да живимо!"

Стив Џонсон из Лондона тврди да је то "најбољи фестивал на коме сам у животу био. Људи овде долазе да би видели шта је живот".

"Овај фестивал је заиста невероватан", каже Џони из Нотингема. "Тешко је описати атмосферу, али сасвим сигурно знате када вас нешто помери – нешто заиста моћно због чега се најежите. То ће учинити музика. Има тоне пива, хране и лепих девојака. Препоручујем свакоме ко жели да упозна Србију и њене људе. А однос девојака и младића је 5 према 1, значи да је за момке ово добитна комбинација".

Боб је у Гучу допутовао из Њујорка и закључио да је то најбољи летњи фестивал у Европи. Препоручује свима да дођу и због тога што је то могућност да "упознају прелепу Србију. Дивно место, сјајни људи, изванредни извођачи и јефтино пиће. Фестивал у Гучи, у Србији, обавезан је за сваког љубитеља музике".