Реална виртуелност

Да наша виртуелна делања – било да говоримо о онлајн дружењу или о трговини – имају сасвим реалне консеквенце не треба превише доказивати. Али шта се збива кад почнемо да увиђамо да је сама реалност која нас окружује не само прожета виртуелношћу, већ је њоме готово у целини конструисана. Безбројни су примери тога – од почетка трећег светског рата, преко државног удара у Србији, па све до популарности ријалити емисија и Кристијана као идола младих. Шта ће од свега тога превладати, зависи од креатора наше реалне виртуелности и убојитости њиховог главног оружја – медија.

Заправо, реалност, објективност и истина више не постоје. Оно што постоји јесу њихове конструкције и реконструкције и наша вера у њихово постојање. Овај феномен, наравно, није непознат, Бодријар га је назвао хиперреалношћу, указујући на то да је реално само оно што су медији емитовали, било да се то заиста десило или је потпуно измишљено. Али поред тога, да би наша реалност постала потпуно виртуелна потребан је и елеменат поверења у оно што нам медији саопште. Нешто се дешава ако ми верујемо да се то дешава.

Примера ради, када је Завод за проучавање културног развитка пре неког времена објавио резултате студије „Вредности и културни активизам матураната Србије”, штампани медији су донели наслове који су указивали на то да су идоли младих Легија, Дачић, Цеца, Карлеуша. И све би то било на месту да аутори поменуте студије нису имали потпуно супротне закључке од оних на које су медији указивали а да је заправо свега један-два процента матураната навело ове личности као своје идоле. После тога су организоване телевизијске емисије и јавне дебате на тему зашто су поменуте личности идоли младих и где се креће наше друштво. Ово је класичан случај конструкције, где виртуелност постаје реалност као последица медијске конструкције те реалности.

Наравно, моћ уверења у одређену конструкцију обрнуто је пропорционална искуственој упознатости са самим феноменом. Тако већина грађана нема искуствени увид у то ко су идоли младих или каква је гледаност ријалитија у Србији, осим ако нису медијски ентузијасти попут једног председника општине у Србији који је, уз редовне ветеринарске дужности на терену, „спроводио” истраживање гледаности ријалити програма. Међутим, далеко је теже, ма каквог медијског гуруа упослили, убедити грађане да је њихово друштво узјахало незаустављиви талас економског просперитета када стање у новчанику то неумитно демантује. За неке друге деконструкције, на срећу, још је довољна доза здравог разума и елементарна логика.

Оно што треба да нас брине јесте чињеница да што се више технологија и медији буду уметали у поимање света који нас окружује, то ће наша моћ да одагнамо виртуелне елементе реалности бити све мања, уз опасност да на крају у потпуности нестане. И, као што нас је механичко мерење времена научило да ручамо кад је време за то а не кад смо гладни, потпуна виртуелизација наше реалности могла би довести до тога да останемо заувек заробљени у својеврсном матриксу или Кустуричином подземљу, верујући да око нас бесне ратови и државни удари, да нас вребају смртоносни вируси и помахнитали терористи док нам млади расту угледајући се на ријалити звезде. Чињеница да све више са изненађењем па чак и сумњом дочекујемо вести које говоре о људскости међу нама указују на то да се далеко одмакло у конструкцији нашег света као непријатељског места од кога нас само сигурна рука наших властодржаца може заштитити. На крају, ако дозволимо да наша чула у потпуности отупе, доћи ћемо у ситуацију да носимо кишобране када нам кажу да напољу пада киша, иако можда заправо греје сунце али ми то више нећемо умети или смети да препознамо.

Социолог, доцент БУ