Нема никога за воланом

У филму „Франкофонија” Александра Сокурова на текућем Фестивалу ауторског филма, симбол Француске Маријана седи поред Наполеона испред Мона Лизе у Лувру. Маријана понавља: „Слобода, братство, једнакост”, док Наполеон говори: „Све ово, то сам ја”, и показује по музеју. Сокуров указује на сукоб у оквиру француске и европске традиције, на вишевековну контрадикцију која је гурнута под тепих империје. Маријанина парола никада није постала делотворна. Пре него што инсистирамо на слободи говора, можда би требало, као што је Кјеркегор писао, да практикујемо слободу мисли. Лидери са гордим прокламацијама тврде да знају шта треба чинити, а биће пре, као у песми Вилијама Карлоса Вилијамса, „да никог нема да вози кола”.

Када је НАТО организовао интервенције на Блиском истоку, било је гласова против, али на крају, грађани су били искључени из одлучивања, па су невини страдали у далеком Авганистану, Ираку, Либији и Сирији. Сада, када су у новембру невини страдали у Европи, очи јавности траже лидере. Но, никог нема за воланом, то нису ни Оланд, ни Меркелова. Као што је јасно након 11. септембра, не постоји начин да се војном интервенцијом одговори на терористички напад, већ се измишља потез који изгледа делотворно, а погоршава ситуацију. Ако је трећи светски рат у току, Европа не повлачи потезе, већ је пион. Хилари Клинтон се смејала када је убијен Гадафи и, по свему судећи, биће изабрана за новог председника САД. Дакле, Клинтонову награђују за поступак који је изазвао потпуни крах либијског друштва и допринео избегличкој кризи у Европи. Ником ништа. Штавише, Европа преговара о ултратајном ТТП споразуму са САД, што нарочито гура Клинтонова, а који представља неку врсту економског НАТО-а.

Карикатура на којој се рукују исламски фундаменталиста и европски неонациста одсликава сличност њихових вредности. Потребан је супротан приступ. Користећи разум у јавном простору, на чему су инсистирали Кант и Волтер, Европа би могла коначно да почне да следи прокламоване идеале. Просветитељство је резултат европског наслеђа и подразумева способност да се особа води разумом, не тражећи патерналистичке фигуре, што је потпуно супротно идеологији ИСИС-а. То је контрамера, док војне интервенције продужују зачарани круг. Такав приступ би се, као што Чомски инсистира, окренуо узроцима тероризма на домаћој територији. Друштво би препознало маргинализовану омладину која се осећа другоразредним грађанима и понудило им алтернативу, уместо да им фундаменталисти потурају снове преко друштвених мрежа. Садашња Европа је без идеолошког компаса, део веће империје базиране на сили, са изгледним тензијама и распарчавањем.

Снимао сам кратки филм у Паризу са дивном интернационалном екипом, а пола године касније десио се напад на „Шарли ебдо”. Јасно ми је да је Париз филмична престоница Европе, па је романтични град послужио терористима као кулиса за њихов крвави спектакл јер на крају, када погледате и магазин ИСИС-а, медијска присутност у ери визуелног је пресудна. Потези Европе постају део овог спектакла и Европа не сме да буде кулиса, већ треба да разбије зачарани круг војно-економског насиља изласком на сцену са алтернативним вредностима. Шансе за то су мале и ми на Балкану то знамо јер смо осетили ЕУ политику. Но, просветитељски капацитет постоји у траговима, па хајде да се позабавимо овом хипотезом.

Кад би Европа била проевропска, а не проамеричка, морала би да тражи одговорност оних који су великим делом довели до хаоса на Блиском истоку и хиљада невиних жртава, те би Буш, Чејни и Рамсфелд ишли пред суд. Могуће да би то значило и промену односа са Саудијском Арабијом, ближу сарадњу са Русијом, Ираном и Курдима у решавању конфликата. Можда би то значило довођење у питање агресивно ширење НАТО-а и сукоб у Украјини који је тачка на линији фронта исток-запад. Још важније, у ЕУ институцијама би по први пут могла да се практикује демократија. Писац Мишел Уелбек је закључио у свом писму након новембарског терористичког напада да Француска треба да проба директну демократију с обзиром да власт избегава референдуме. Фрустрирана радничка класа, у беспарици и страху од миграната није обећавајуће решење, шансе за Европу са европским вредностима су мршаве, али учешће јавности би могло да има еманципаторску моћ кроз притисак на људе чији легитимитет зависи од подршке сиромашнијих радника као што је Џереми Корбин у Британији. Управо је Корбин против бомбардовања Сирије јер Камерон није успео да аргументује зашто би интервенција дала решење.

Грађани су одвојени од процеса одлучивања, а ипак они трпе последице одлука. То важи у случају тероризма, економских мера и климатских промена о којима лидери већају у Паризу. Квазивође возе кола, слепи као Домановићев вођа, страдају и путници и пешаци, а они једини имају кациге и ваздушне јастуке. Сувозачко место не би требало да остане празно и немо.

Редитељ