Рвачи

Кад сам био тинејџер, један од најпопуларнијих програма на телевизији било је професионално рвање. Ту су се одрасли мушкарци претварали како повређују један другог, како би забавили публику; било је то комично и безопасно. Пошто сам био нешто осетљивији него што сам данас, обавезно бих мењао канал у тренутку када се у рингу нађу „сениори“ (старци који су некада били ненадмашни шампиони): организатори често нису водили рачуна о тежини или узајамној снази бораца. Било је то депресивно и понижавајуће.

Сетио сам се тога гледајући Русију и Турску како последњих неколико дана одмеравају једна другу из супротних углова ринга. Ову ситуацију амерички часопис „Спољни послови“ (Foreign Affairs) назвао је „цар против султана“.

Бернард Луис, британски/амерички историчар, каже да је управо отомански губитак Крима 1774. године и његов прелазак у руке Русије (када су Османлије препустиле муслиманско становништво хришћанском непријатељу) била „прекретница у односима између Европе и Блиског истока“. Има много ироније у томе што је баш Крим био та историјска прекретница.

Стога је губитак руског авиона погођеног турском ракетом прошле недеље само најновији у историји скоро триста година дугог сукоба између две бивше царевине, који се одвијао како је Русија продирала све дубље у унутрашњост Отоманског царства. Иако су обе земље заправо бивша царства, и у једној и другој још увек постоје, унутар њихових граница, а неки би рекли и унутар психе, остаци некадашњег царства. Русија је и даље глобална војна сила, а када се тржишта врате у редовно стање, и енергетски гигант. Турска је израсла у регионалну суперсилу и обе земље настављају да се боре за регионални утицај. Но оне се не боре у истој тежинској категорији.

У великој прашини која се подигла после обарања већ прилично старог руског бомбардера, Москва је помало и уживала у реакцијама Запада које су, након предвидивих празних претњи, углавном биле помирљиве у јавности и узрујане у приватним круговима. (Где је ту била претња?) У тренутку смањеног опреза, немачки вицеканцелар Габријел прошле недеље је изјавио: „Овај инцидент је показао да, на основу изјава из других земаља у региону, постоји играч у региону који је непредвидив а то је Турска, а не Русија“. Међутим, Русија је и даље дубоко скептична према мотивима Запада и у својим историјским генима има дубоко урезано сећање на напоре западноевропских сила да у свакој прилици блокирају ширење руских царских амбиција – правећи савезништва чак и са муслиманским Отоманским царством против хришћанске Русије средином 19. века.

И Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган су дошли на власт и одржали своју моћ на политички снажном таласу носталгије за прошлом величином. У питањима вере, Путин тврди да је подигао унижену православну цркву, док је у Турској Ердоган пригрлио најсиромашније делове азијске Турске и напустио наслеђе државника Ататурка у корист враћања исламу секуларне турске државе. У политици „лепих жеља“ обојица су поручила свом народу да само они могу да им омогуће да поново оживе прошлост и да је свако противљење томе безмало равно издаји. Персонализовали су своје националне политике на начин некадашњих демагога. Двојица лидера су раније препознала међусобне сличности и чинило се да имају конструктиван однос управо због њих. Иронија лежи у томе што ће их њихове сличности сада спречити да брзо смире тренутну кризу.

Сирија је, пак, катализатор. Путин изузетно вешто одиграва своје карте у узбурканим временима. Хајде да видимо да ли ће бити приморан да се из политичких и економских разлога придружи светском поретку са центром у Америци, или ће моћи да одржи свој садашњи замах ка позицији независног партнера. Уколико је плод једностране одлуке мотивисане домаћим разлозима, акција Турске која је имала за последицу обарање руског авиона намеће питање да ли јој треба дозволити да диктира политику НАТО-а (САД) у тражењу решења за Сирију. Борба времешних рвача неумереним речима и љутитим гестовима ће се наставити својим прилично жалосним и предвидивим током. Али верујем да неће бити даљег крвопролића јер и једни и други увиђају да у овој борби само губе и време и новац, док се свет креће ка налажењу прагматичног политичког решења у Дамаску.

Бивши помоћник генералног секретара УН