Пијанисти са Цетиња

Америчкој демократији је требало 86 година да укине ропство, 144 године да женама да право гласа и 189 година да обезбеди право гласа Црнцима. Црној Гори је, по речима председника Филипа Вујановића, требало 97 година да поврати своју независност и државност. Која је трајно осигурана, по Вујановићу, тек ових дана позивницом НАТО-а да Црна Гора приступи алијанси. На Цетињу је то било епски свечано и упечатљиво, све уз пијанисте на клавиру попут друга Тита, и то даје разлога за радост усред суморних новинских наслова о насиљу и економским недаћама у бившој нам братској републици.

Ред клавира, ред батина. Јер, улазак Црне Горе у НАТО наговештава да демократија као глобална норма употпуњује свој балкански тријумф угрожавајући све преостале евентуалне џепове ауторитарне владавине. Жалбе на државе које су у диктатури, или су тек изашле из ње, али нису ефикасно демократизоване, лишене су сваке перспективе ако сте кандидат за НАТО клуб. Пошто свака демократија после неког времена производи тешку депресију, јер демократија увек и није ружичаста, она је подложна грешкама, баш као и људска бића. Заправо, извештај УН о људском развоју каже да напредак у људском развоју захтева државну управу која је демократска, како по облику тако и по садржају, што све значи представнички систем, слободне изборе, систем провере и равнотеже и слободу изражавања.

Дакле, ако је у Црној Гори на делу демократија, а ја у пијанисте дубоко верујем, онда дубоко верујем и да ће одлука о приступању НАТО-у бити донета на референдуму. Без референдума то није демократија, већ диктатура једног дела политичке елите, односно партитура неких пијаниста. Ако сте сигурни да је већина грађана за улазак у алијансу хајде онда на референдум. Приче како то није обавезно део су инвентара балканске месијанске идеологије, свака диктатура прибегава таквим заводљивим лековима. Које време убрзо дискредитује.

Да би проверила вољу народа Словенија је својевремено питање о уласку у НАТО ставила на референдум. И то тек после две године интензивне пропагандне кампање у прилог уласка у НАТО. И тек тада је расположење грађана превагнуло, истина не баш много, за улазак у НАТО. Да ли ће трговине да раде и недељом пре подне, чему се црква оштро противила, јер народ оде у шопинг а не у цркву, и то је питање Словенија ставила на референдум. Грађани су гласали да се уђе у НАТО и ту је прича завршена. Грађани су гласали да трговине раде и недељом пре подне и црква се с тим морала да помири. Зато је Словенија демократска држава и демократско друштво. Хрватска није имала референдум око уласка у НАТО, заправо, није ни било потребе, јер су Немци и Американци у перцепцији просечног грађанина Хрватске одувек пријатељи, који их бране од мрског социјализма и комунизма, Срба и Руса. Од кога ће НАТО да брани грађане Црне Горе и ко су то мрски непријатељи црногорске државе у перцепцији просечног Црногорца, то се само на референдуму може утврдити.

Да ли су онда настојања САД да на Балкану прошире хладноратовске институције, јер НАТО је реликт хладног рата у Европи, досегла своје границе позивом Подгорици да се прикључи? Је ли постхладноратовска стратегија САД данас у рушевинама, па јој и Црна Гора дође као каква-таква, компензација? Америка има три стратешке опције: стратегију дестабилизације и цепања Русије и Кине, стратегију обуздавања Русије и Кине и стратегију равнотеже моћи, по којој земље из региона решавају регионалне изазове Русије и Кине. САД се неће определити за прву опцију, јер су Русија и Кина превелике и прејаке државе које се крећу по својој трајекторији. Ниједна спољна сила нема толику масу да промени те трајекторије, ниједна спољна сила није кадра да креира руску, или кинеску историју. Тако да Вашингтону остаје избор између активног обуздавања и стратегије равнотеже моћи.

На примеру Турске видимо како се спроводи стратегија обуздавања Русије на Блиском истоку. Како ће се евентуално снаћи Црна Гора у тим стратегијама то вероватно пијанисти ни у сну не знају, јер САД данас нису ни у политичкој ни у стратешкој позицији да подрже ниво снага који ће омогућити гарантовање независности, рецимо Литваније. А НАТО су, заправо, САД. Америка није данас спремна да се излаже непотребним ризицима, нити располаже потребним средствима за даље пројектовање моћи потребних размера. Америка данас има само три стратешка интереса: да сачува и прошири своју технолошку предност над другим земљама, истовремено задржавајући раст своје привреде, да сачува контролу своје ратне морнарице на светским океанима, што јој Кинези сада оспоравају у Јужном кинеском мору, и најзад, да задржи америчку контролу над космосом тако да америчке обавештајне службе имају слику свега што се догађа на земљи. Осим, наравно, камиона Исламске државе са украденом сиријском и ирачком нафтом на путу у Турску.

Све остало је свирање на клавиру. Које ће потрајати дуго и имати дубоке последице...