Договорно спасавање планете

Број­ке су бру­тал­не и до­слов­но их осе­ћа­мо на соп­стве­ној ко­жи: ова го­ди­на би­ће нај­то­пли­ја од 1880, од ка­да се во­ди свет­ски ре­ги­стар кли­мат­ских по­да­та­ка, са­оп­шти­ле су Ује­ди­ње­не на­ци­је.
То зна­чи да ће 2015. над­ма­ши­ти кли­мат­ски ре­корд, ме­рен број­ком про­сеч­не тем­пе­ра­ту­ре, ко­ји је за­бе­ле­жен – 2014. 

Пла­не­та се не­по­ре­ци­во за­гре­ва: сва­ка го­ди­на у по­след­њој де­це­ни­ји би­ла је то­пли­ја од сва­ке го­ди­не из про­шлог ве­ка. А ма­те­ма­ти­ка о то­ме шта тре­ба ура­ди­ти да би се за­у­ста­ви­ло гло­бал­но пре­гре­ва­ње – да про­сеч­на тем­пе­ра­ту­ра до кра­ја овог ве­ка не по­ра­сте за ви­ше од два сте­пе­на у од­но­су на про­сек из пре­ин­ду­стриј­ског до­ба – све је ком­пли­ко­ва­ни­ја.

Је­дан сте­пен по­ра­ста већ је до­стиг­нут, а ка­ко ства­ри у овом мо­мен­ту сто­је, до гра­ни­це од два сте­пе­на – по­сле ко­је, ка­ко по­ру­чу­ју на­уч­ни­ци, на­сту­па­ју ка­та­стро­фал­не по­сле­ди­це: дра­ма­тич­не су­ше, пу­сто­шне по­пла­ве, уче­ста­ли ура­га­ни и по­раст ни­воа мо­ра – мо­гло би да се стиг­не већ за три де­це­ни­је, док би ко­на­чан ре­зул­тат на кра­ју овог ве­ка мо­гао да бу­де за­и­ста пре­гре­ја­на пла­не­та, с про­сеч­ном тем­пе­ра­ту­ром ви­шом за око пет сте­пе­ни.

Ове алар­мант­не број­ке, ко­је ма­хом по­ти­чу из са­оп­ште­ња УН, по­зна­те су од­ра­ни­је, али су гло­бал­ној јав­но­сти по­но­во пре­до­че­не уочи 21. Кон­фе­рен­ци­је за­ин­те­ре­со­ва­них пар­ти­ја, ка­ко се зва­нич­но зо­ве кли­мат­ска кон­фе­рен­ци­ја отво­ре­на по­след­њег да­на но­вем­бра у пред­гра­ђу Па­ри­за, са де­ле­га­ци­ја­ма ско­ро 200 др­жа­ва, и оче­ки­ва­њи­ма да ће до кра­ја ове не­де­ље – за­ве­са се спу­шта у пе­так – по­сти­ћи но­ви кли­мат­ски до­го­вор.

Са­мит по­след­ње шан­се

Ко­ли­ко су ствар­ни из­гле­ди да се овог пу­та по­стиг­не де­ло­тво­ран и оба­ве­зу­ју­ћи пла­не­тар­ни кон­сен­зус о сма­њи­ва­њу еми­си­је ин­ду­стриј­ских га­со­ва – угљен-ди­ок­си­да, пре све­га – ко­ји, пра­ве­ћи пла­не­тар­ни ста­кле­ник, до­при­но­се гло­бал­ном за­гре­ва­њу? Свет је с ре­ал­но­шћу кли­мат­ских про­ме­на су­о­чен још по­чет­ком осам­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка. Од та­да је одр­жа­но 20 ве­ли­ких ску­по­ва са овом те­мом (онај у Кјо­ту из 1997. и Ко­пен­ха­ге­ну 2009. би­ли су глав­ни), али њи­хов ре­зул­тат до­сад су углав­ном круп­не ре­чи и скром­на де­ла.

Глав­ни про­блем је по­ли­тич­ка ре­ал­ност: од да­на­шњих ли­де­ра оче­ку­је се да до­но­се не­по­пу­лар­не и еко­ном­ски ску­пе од­лу­ке за­рад до­бро­би­ти бу­ду­ћих ге­не­ра­ци­ја. Кон­крет­но, кли­мат­ска кри­за би­ће на вр­хун­цу у за­вр­шни­ци овог ве­ка, ка­да по­ли­ти­ча­ра ко­ји да­нас о њој од­лу­чу­ју не­ће би­ти.

Ства­ри су у том по­гле­ду исто­вре­ме­но и ком­пли­ко­ва­не и јед­но­став­не: про­блем је­сте гло­бал­ни, али ре­ше­ња за­ви­се од са­мо не­ко­ли­ко кључ­них ак­те­ра, нај­ве­ћих за­га­ђи­ва­ча, ко­ји од­ре­ђу­ју трен­до­ве. Оста­ли су са­мо след­бе­ни­ци. 

По­што је нај­ве­ћи део по­сла оба­вљен пре по­чет­ка кон­фе­рен­ци­је, у Па­ри­зу се са­да са­мо уса­гла­ша­ва­ју де­та­љи, ка­ко би спо­ра­зум био по­ли­тич­ки при­хва­тљив и тех­но­ло­шки спро­во­див. Што се ти­че ње­го­ве „прав­не оба­ве­зно­сти”, она ће би­ти пред­мет из­ве­сних „акро­ба­ци­ја са фор­му­ла­ци­ја­ма”: због от­по­ра ре­пу­бли­ка­на­ца у Кон­гре­су, Оба­ма пред­сто­је­ћи па­ри­ски до­го­вор сво­јим за­ко­но­дав­ци­ма не мо­же да „про­да” као „ме­ђу­на­род­ни спо­ра­зум”. Ре­зул­тат ће би­ти на не­ки на­чин оба­ве­зу­ју­ћа гло­бал­на са­гла­сност у до­ку­мен­ту ко­ји не­ће би­ти и фор­мал­ни „уго­вор”.

Ако се ова зач­ко­љи­ца ста­ви на стра­ну, па­ри­ски скуп про­ти­че с мно­го ве­ћом до­зом оп­ти­ми­зма од ко­пен­ха­ген­ског. Пре­крет­ни­цу у овом по­гле­ду до­нео је лањ­ски до­го­вор пред­сед­ни­ка САД и Ки­не Ба­ра­ка Оба­ме и Си Ђин­пин­га да ра­ди­кал­но про­ме­не сво­је кли­мат­ске по­ли­ти­ке ти­ме што су се, као ли­де­ри два нај­ве­ћа за­га­ђи­ва­ча (Ки­на је нај­ве­ћи, Аме­ри­ка од­мах до ње), опре­де­ли­ли за прин­цип ра­ди­кал­них огра­ни­че­ња: САД су се оба­ве­за­ле да ће до 2030. сво­ју еми­си­ју штет­них га­со­ва сма­њи­ти за ви­ше од че­твр­ти­не, а Ки­на да ће сво­ју по­че­ти да се сма­њу­је по­сле тог да­ту­ма.
То је сва­ка­ко из­у­зе­тан по­мак, с об­зи­ром на то да су Оба­ми­ни прет­ход­ни­ци од­би­ја­ли да при­ме­не ра­ни­је кли­мат­ске про­то­ко­ле, док је Ки­на ин­си­сти­ра­ла на „кли­мат­ској прав­ди”: на пра­ву да се раз­ви­ја ко­ри­сте­ћи фо­сил­на го­ри­ва, ко­ја су би­ла глав­ни по­гон и за­пад­не ин­ду­стриј­ске ре­во­лу­ци­је. 

Су­шти­на па­ри­ских пре­го­во­ра је­сте – ка­ко рас­по­де­ли­ти гло­бал­ни ра­чун за сма­њи­ва­ње еми­си­је ин­ду­стриј­ских га­со­ва? На прет­ход­ним са­ми­ти­ма раз­ви­је­не еко­но­ми­је при­хва­ти­ле су оба­ве­зу да зе­мље у раз­во­ју у тран­зи­ци­ји ка чи­сти­јим из­во­ри­ма енер­ги­је по­ма­жу са 100 ми­ли­јар­ди до­ла­ра го­ди­шње до 2020, али од то­га се му­ко­трп­но оства­ру­је тек не­где око 60 од­сто. Па ипак, тра­ди­ци­о­нал­ни јаз из­ме­ђу гло­бал­ног Се­ве­ра и Ју­га око од­го­вор­но­сти за са­да­шње ста­ње и под­ми­ри­ва­ња ра­чу­на за ње­го­во са­ни­ра­ње, овог пу­та је не­што ма­њи, пре све­га због не­ких тех­но­ло­шких и енер­гет­ских трен­до­ва.
„Оно што је пре шест го­ди­на у Ко­пен­ха­ге­ну из­гле­да­ло не­мо­гу­ће, са­да је из­во­дљи­во”, кон­ста­то­вао је енер­гет­ски екс­перт Марк Ле­вин, аутор из­ве­шта­ја о фи­нан­сиј­ским аспек­ти­ма кли­мат­ских про­ме­на ура­ђе­ног за мул­ти­на­ци­о­нал­ни бан­кар­ски си­стем „Бер­кли”. „Про­сеч­на це­на со­лар­не енер­ги­је на гло­бал­ном ни­воу, ко­ја је 2010. би­ла 400 до­ла­ра по ме­га­ват-са­ту, у 2014. је па­ла на 130, док се да­нас, на нај­бо­љим ло­ка­ци­ја­ма, до­би­ја и за ма­ње од 60 до­ла­ра.”

По Ле­ви­ну, оче­ки­ван је – мо­жда већ у иду­ћих пет го­ди­на – не­ки но­ви тех­но­ло­шки про­бој у овој обла­сти, што би да­ло ве­ли­ки под­сти­цај тр­жи­шним ме­ха­ни­зми­ма и до­ве­ло до ду­го оче­ки­ва­ног пре­о­кре­та са фо­сил­них на про­фи­та­бил­не об­но­вљи­ве из­во­ре енер­ги­је.

Фак­тор Ин­ди­ја

По­ред САД и Ки­не, пре­о­бра­ће­ни­ка у бор­би за хла­ђе­ње пла­не­те, тре­ћи кључ­ни ак­тер у Па­ри­зу је Ин­ди­ја. С до­брим раз­ло­гом: она је да­нас нај­бр­же­ра­сту­ћа ве­ли­ка еко­но­ми­ја и на пу­ту је да у сле­де­ћих се­дам го­ди­на сврг­не Ки­ну с тро­на нај­мно­го­људ­ни­је на­ци­је. Нај­ве­ћа свет­ска еко­но­ми­ја мо­гла би да по­ста­не око 2050.

Ин­ди­ја у сво­јим енер­гет­ским пла­но­ви­ма пред­ви­ђа знат­но по­ве­ћа­ње со­лар­них и ве­тро пар­ко­ва, али и енорм­но по­ве­ћа­ње бро­ја сво­јих тер­мо­е­лек­тра­на, с по­го­ном на јеф­тин (и еко­ло­шки пр­љав) угаљ. Реч је, на­и­ме, о зе­мљи с ве­ли­ким не­скла­дом из­ме­ђу енер­гет­ских ка­па­ци­те­та и по­тре­ба: око 300 ми­ли­о­на (од да­нас 1,25 ми­ли­јар­ди) Ин­ди­ја­ца још не­ма при­ступ елек­трич­ној енер­ги­ји.
Ин­диј­ске по­тре­бе за стру­јом удво­стру­чи­ће се у сле­де­ћих 15 го­ди­на: да би на­пре­до­ва­ла, она то­ме мо­ра да иза­ђе у су­срет. Пре­ми­јер На­рен­дра Мо­ди обе­ло­да­нио је пла­но­ве да до 2022. у по­го­ну бу­ду со­лар­ни ге­не­ра­то­ри ка­па­ци­те­та од 100 ги­га­ва­ти (али и 445 но­вих тер­мо­цен­тра­ла с по­го­ном на угаљ, по­врх 145, ко­ли­ко је у по­го­ну да­нас, обез­бе­ђу­ју­ћи две тре­ћи­не до­ма­ће стру­је).
Мо­ди при­том из­ја­вљу­је да је спре­ман да бу­де у гло­бал­ној ко­а­ли­ци­ји за за­у­ста­вља­ње кли­мат­ских про­ме­на, али исто­вре­ме­но сма­тра да Ин­ди­ја мо­ра да по­ве­ћа по­тро­шњу угља и ти­ме сво­ју еми­си­ју штет­них га­со­ва – или да јој се пла­ти да убр­за сво­ју тран­зи­ци­ју ка чи­стој енер­ги­ји. Про­сеч­ни Аме­ри­ка­нац, уоста­лом, сво­јим сти­лом жи­во­та пла­не­ту за­га­ђу­је де­сет пу­та ви­ше од про­сеч­ног Ин­диј­ца.

Ду­го опра­шта­ње од угља

Јед­на од ве­о­ма ва­жних ве­сти еми­то­ва­них уочи па­ри­ске кон­фе­рен­ци­је (18. но­вем­бра) био је спо­ра­зум ОЕЦД о огра­ни­ча­ва­њу – и у крај­њем ис­хо­ду пот­пу­ном об­у­ста­вља­њу – кре­ди­ти­ра­ња из­град­ње тер­мо­цен­тра­ла на угаљ у зе­мља­ма из­ван овог клу­ба раз­ви­је­них. Спо­ра­зум ће сту­пи­ти на сна­гу по­чет­ком 2017, с не­ким из­у­зе­ци­ма, као што су тер­мо­цен­тра­ле у нај­си­ро­ма­шни­јим зе­мља­ма.
Ово је по­твр­ди­ло већ за­па­же­ни тренд „де­у­гље­ни­за­ци­је” и сма­њи­ва­ња уло­ге го­ри­ва ко­је је би­ло (и на мно­го ме­ста оста­ло) глав­ни енер­гент ин­ду­стриј­ске ере. Шта ви­ше, угаљ је, ако је ве­ро­ва­ти ме­диј­ским из­ве­шта­ји­ма, „го­ри­во ко­је из­у­ми­ре”.

У при­лог то­ме иде још не­ко­ли­ко чи­ње­ни­ца: Не­мач­ка је по­чет­ком ју­ла об­ја­ви­ла да ће кон­зер­ви­ра­ти пет сво­јих нај­ве­ћих тер­мо­цен­тра­ла на мр­ки угаљ, ка­ко би до 2020. оства­ри­ла сво­је кли­мат­ске ци­ље­ве.
У САД, бер­зан­ска вред­ност нај­ве­ћих про­из­во­ђа­ча угља опа­ла је са 22 ми­ли­јар­де до­ла­ра, ко­ли­ко је из­но­си­ла пре пет го­ди­на, на јед­ну ми­ли­јар­ду да­нас. Удео угља у аме­рич­кој про­из­вод­њи стру­је та­ко­ђе је сма­њен са 50 од­сто у 2005, на 36 од­сто да­нас.

Али ве­сти о из­у­ми­ра­њу угља су, што би ре­као Марк Твен, пре­у­ра­ње­не. На­су­прот на­ве­де­ним по­да­ци­ма су и број­ке да је пет од се­дам нај­ве­ћих еко­но­ми­ја из гру­пе Г-7 – Бри­та­ни­ја, Не­мач­ка, Ита­ли­ја, Ја­пан и Фран­цу­ска – у 2013. за­јед­но са­го­ре­ло ви­ше угља не­го 2009, ка­да су у Ко­пен­ха­ге­ну по­ста­вље­ни но­ви кли­мат­ски ци­ље­ви. 

Но­ве тер­мо­цен­тра­ле на угаљ гра­де се и у Тур­ској, Ви­јет­на­му, Ин­до­не­зи­ји, Пољ­ској (где се 70 од­сто до­ма­ћин­ста­ва још гре­је на угаљ) и на Бал­ка­ну, док гло­бал­но, угаљ и да­ље да­је ско­ро тре­ћи­ну (29 од­сто) гло­бал­не енер­ги­је, а у свет­ској елек­три­ци уче­ству­је са 41 од­сто. Тренд сма­њи­ва­ња ин­ве­сти­ци­ја у по­го­не с овим енер­ген­том је, ме­ђу­тим, по­сто­јан.

Не­ам­би­ци­о­зни Бал­кан

Ка­ко се у гло­бал­ној бор­би за „хла­ђе­ње пла­не­те” – за­у­ста­вља­ње гло­бал­ног за­гре­ва­ња – по­на­ша наш ре­ги­он? Не­ам­би­ци­о­зно, оце­њу­је Вен­дел Трио, ди­рек­тор мре­же за кли­мат­ско де­ло­ва­ње у Евро­пи, у не­дав­ном ин­тер­вјуу сај­ту „Еуро ак­тив”. По ње­му, „ве­ћи­на до­при­но­са бал­кан­ских зе­ма­ља је нео­д­го­ва­ра­ју­ћа”, а кад је реч о под­не­тим пла­но­ви­ма за сма­ње­ње еми­си­је штет­них га­со­ва, нај­ви­ше га за­бри­ња­ва „не­до­ста­так ам­би­ци­је”: ве­ћи­на ци­ље­ва за­пра­во пред­ви­ђа по­ве­ћа­ње еми­си­је до 2030. го­ди­не у по­ре­ђе­њу са са­да­шњом”.

До­да­је ме­ђу­тим да је по­зи­тив­но што је „ве­ћи­на зе­ма­ља оста­ви­ла про­стор за ре­ви­ди­ра­ње до­при­но­са пре 2020. го­ди­не, што ће би­ти дра­го­це­на мо­гућ­ност да по­ве­ћа­ју кли­мат­ске оба­ве­зе. То је слу­чај и са Ср­би­јом, ко­ја би у На­ци­о­нал­ној кли­мат­ској стра­те­ги­ји, чи­је се до­но­ше­ње оче­ку­је, тре­ба­ло да пред­ви­ди по­дроб­ну ре­ви­зи­ју кли­мат­ских ци­ље­ва нај­ка­сни­је до 2018”.