Балкански митови

Нације, као политичке конструкте на свом путу стварања, прате одређени митови. Мит о генези етничке заједнице најчешћи је мит на Балкану.

На пример, мит о Александру Македонском мит je данашње три нације: Грка, Албанаца и Македонаца. Споменици Александру Македонском изграђени су у Солуну и Скопљу, док албанска валута лек носи његово име. Лек је албанска верзија имена Александар. Албански национални херој Ђерђ Кастриоти (1405–1468) тврдио је да је потомак Александра Великог и таквим су га сматрали и Отоманци, коју су му дали име Скендер, што је турска верзија имена Александар. Албански краљ Ахмет Зогу (1895–1861) такође је себе сматрао потомком Александра Великог Македонског и Скендербега, па је свом сину дао име Лек, а тако се зове и његов унук. Албански писац Марин Барлети (1450–1512) за Скендербега и његове саборце употребио је алтернативне називе Епирац и Македонац.

Истраживања ДНК показују да сви данашњи Европљани имају заједничке претке, не даље од хиљаду година. Дакле, што се тиче Александра Великог, сви су у праву – он је не само предак Грка, Албанаца и Македонаца, већ и свих Европљана. Осим ДНК анализом, до истог закључка долазимо и математичким путем. Наиме, свако од нас има двоје родитеља, а сваки родитељ двоје родитеља, то јест четворо предака већ у другој генерацији, осморо у трећој, шеснаест у четвртој, 32 у петој, 64 у шестој итд. Ако узимамо у просеку 25 година за разлику у годинама између родитеља и потомка, онда за хиљаду година бројимо 40 генерација. Кад се рођаци не би се женили или удавали међусобно, то би значило да је свако од нас за време Косовске битке имао 33.554.432 претка, а у доба Светог Саве 4.294.967.296 предака. Око хиљадите године после нове ере имали бисмо 1.099.511.627.776 предака. Наравно, овај број у реалности није толики због женидбе и удаје међу рођацима, али треба да имамо на уму да је у то време читаво човечанство бројало негде између 200 и 300 милиона становника. А овде се ради о комбинацији милијарду милијарди.

Мит да су сви албански хришћани на Косову били католици и о наводном католичком пореклу косовских Албанаца муслимана такође је један од познатих митова. У чланку „Неки подаци о Албанцима на Косову средином 15. века” др Адем Ханџић наводи османске податке из околине Вучитрна, где можемо видети да су имена оних који су означени као Арнаути/Арбанаси – и католичка и православна имена, а измешаност са Србима уобичајена је и код једних и код других. Тако, рецимо, и Ноел Малколм наводи примере случајева да деда има име Џин (типично албанско католичко име), отац Богдан (типично српско име), а син Пал (опет типично албанско католичко име) и обрнуто.

То што данас нема православних Албанаца на Косову, проста је чињеница: не само после балканских ратова, него и деценијама пре тога, држава Србија је уз помоћ цркве вршила утицај на њих да их придобије за српску националну идеју.

Почетком седамдесетих година, са својих тада непуних седам година, заједно са својим дедом, посетио сам једну српску породицу у селу Војник у Дреници. Сви у тој породици говорили су с нама албански, а међусобно понекад албански а понекад српски. Остало ми је у сећању да је домаћин рекао мом деди да стара Српкиња из њихове породице не зна српски. Та породица се већ крајем 1970. одселила у Крагујевац.

Митови су важан део националног живота. Играју важну улогу, не само при стварању нација, већ и током њиховог развитка. Како је сама нација флуидни појам, она може стварати нове митове, а неке препустити забораву. Национални митови балканских нација су и митови који производе међусобне сукобе. У интересу свих балканских нација јесте да деконструишу такве митове. То се може постићи не само упорним научним радом, већ и политичком вољом балканских нација, где би Европска унија такође имала свој део обавеза.

Рад истраживача на овом пољу може бити изложен политичким шиканирањима. Замислимо, рецимо, неког албанског аутора који оспорава илирско порекло Албанаца. Одмах би био повргнут оптужбама да ради за српску ствар да докаже да су Албанци дошљаци и да Косово припада Србима. Или, замислимо неког српског аутора који доказује да део Срба води порекло од православних Албанаца са Косова. Одмах би био оптужен да хоће да отме српске цркве и манастире на Косову од СПЦ и преда их Албанцима.

Зато рад на деконструкцији националних митова који производе сукобе међу балканским нацијама треба да буде синхронизован и политички потпомогнут. Свој допринос могу дати не само страни балканолози, већ и национални историчари, уколико би били део заједничких пројеката.

Главни део посла у деконструкцији митова остаје ауторима школских текстова историје и књижевности. Најмање што би могли да ураде у предстојећем периоду јесте то да школски текстови историје представљају историјске догађаје и личности у неколико верзија. Рецимо, кад се у школским уџбеницима у Србији, на Косову, у Албанији и Турској пише о Косовском боју, да се наведу најмање три верзије (српска, албанска и турска).

Нажалост, плурални приступ није успостављен ни поводом догађаја из прошлости који се тичу сукоба унутар самих балканских нација. Ученици, студенти и широка јавност морали би имати увид у важне чињенице из прошлости али уз више верзија интерпретација тих догађаја.

Професор политичких наука Универзитета ААБ у Приштини. Текст је преуређен за „Политику” од дела научног рада саопштеног на недавној међународној конференцији ФПН Универзитета у Београду