Нови грађанин

Бејах заоштрио плајваз да додам још нешто на рачун пропалог државног удара. Али, то је већ опште место, слутим да ће утеривања страха, пузајућих ванредних стања и излива опаке параноје бити још, тако да има времена.

Пре којих десетак дана, баш ме је озарила вест, производ раздраганог агитпропа из неких ходника државне управе. Тај глас каже да ускоро, а то време само што није дошло, грађанима неће требати изводи. Те артије ће, ако јој већ буду потребне, тражити држава уз помоћ својих ревносних чиновника, као што је добри обичај свуда у свету. Ионако на свачијој личној карти стоји матични број поданика, шифра за све, кључ или калауз, како хоћете, који би морао да отвори све катанце убуђале бирократије.

Али, изван добрих звукова које држава даје од себе хвалећи своју ефикасност, ствари стоје много другачије. Можда чак и горе него пре неколико година, кад су писари морали све папире, који дефинишу место грађанина у друштву, да обрађују мануелно.

Пратимо, дакле, папирнати део судбине новог грађанина, рођеног у првој половини новембра ове године, општина Звездара.

Нови грађанин је, како су ми рекли његови родитељи, хвала богу сасвим добро. Кажу да напредује, а и понаша се у складу са својим узрастом. Али, да би добио први извод из матичне књиге рођених, мора да буде уписан у ту књигу.

Општина је на папиру којим обавештава родитеље о корацима поступања, поставила следеће услове. За пријаву су дакле, поред отпусне листе из породилишта, потребни: уверење о држављанству, (такса 900 динара) наравно, за оба родитеља, и извод из књиге венчаних, ништа старије од шест месеци.

Али, постоји ту и један прилично тежак, скоро па ирационалан услов. Да би новорођенче, поред свих непотребних новоизвађених папира било пријављено, обавеза је да пред шалтер дођу оба родитеља.

Шта, на пример, ако млади пар нема кога да позове да причува срећног житеља Београда кога пријављују? Рецимо, бабе не живе ни близу, патронажна сестра није за те ствари, чувари беба се не ангажују за сат-два. Онда се, наравно, човек који је наврхунио три седмице живота, умота у ћебе и донесе пред шалтер. Да га виде, али и да се он лично увери где је настао проблем, да почне са увежбавањем за све оно шта га у животу чека.

Родитељи су потрошили двадесетак дана да комплетирају све изводе. Нису рођени у Београду, а и да јесу изгубљено време му дође на исто. Тачно толико су извод чекали срећници уписани у матичне књиге на Чукарици. Близина је овде релативна, често несхватљива, као и све друго.

Ипак се у случају који је повод за ову причу нашла једна баба да причува новог грађанина највеће вароши у Србији. Родитељи су, већ мало мање љути, у прилично свечаном расположењу, са осећањем да је ипак и питању велика ствар, кренули ка Звездари. И није шала, јесте велика ствар.

Упутили су их у собу на трећем спрату. У соби нигде живе душе, ако ту не убрајамо службена лица. Родитељима је ипак речено да мало причекају, позваће их.

Онда су их позвали, погледали све папире, проверили, упоредили, да, све је ту. Упис може да почне.

Шта је, у ствари упис? Бележење у велику, тешку књигу, са дебелим корицама, како се не би купусала. Књига има своје рубрике. Знам да вам је познато, али ред је да обновимо градиво. Име, које су одабрали родитељи, може било које, само да није изван регистра имена, да није бизарно, увредљиво за било кога, нарочито не за новог грађанина. Људи свакаква имена надевају, па се после каје онај што га носи. У овом случају име је било лепо. Презиме, наравно. Имена оба родитеља, девојачко мајчино. Пол. Дан, час, месец и година рођења. Место и општина. И то је све. Очас посла.

Ево, готово је, слободни сте. Тако је некако рекла службеница, и ослободила родитеље. А извод? Шта је са изводом из матичне књиге рођених за бебу?

А, то... Дођите за десет дана.

Е сад, ко се сећа кад су у матичне књиге генералије новорођених уписивале изабране ћате, које су имале краснописачки дар. Тада је у школама постојао предмет лепо писање, мисли се наравно на изглед слова, јер су многи ђаци, и тада и данас, остављали по свескама „сврачије ноге“. У то време и до пре неколико година, изводи су писани одмах по уписивању у књигу и уручивани узбуђеним родитељима новог грађанина.

За клинца, који је нестрпљиво чекао са бабом да се родитељи врате са Звездаре, важно је да што пре има извод. Пре свега због здравставене књижице, а онда и ради пријаве боравка. Али, десет дана је задати рок. Пре не може!

Могуће је да ће држава заиста у некој будућности ослободити своје грађане неподношљиве бирократске тортуре. Ипак, склон сам да сумњам. Чиновници ће још дуго да нам утерују осећање кривице, сазнање да нам увек недостаје само још тај један папир да бисмо били људи које они признају. Све ће то трајати, бојим се, док нам не истерају и ово мало преосталог самопоштовања.