Државни судар

Да сам само мало већи поборник теорије завере помислио бих да је ова последња афера са министром одбране Гашићем унапред смишљени део плана да се заташка и под тепих гурне скандал са тзв. „државним ударом“, који је готово две недеље Србију држао у некој врсти полуванредног стања, а који се претворио у озбиљан блам за све оне који су ту шараду организовали и који су у њој вољно или невољно учествовали. И на то - такорећи, као поручена, односно, као смишљена у спин-лабораторији Алистера Кембела и Тонија Блера - сада долази Гашићева вулгарна изјава, над којом су се (оправдано!) гласно и јавно згрозили и они који се иначе не усуђују да власт критикују чак ни у себи.

Али наравно да није у питању никакав план. Гашићев сексиситички инцидент је само случајно камерама ухваћена примитивна кафанска „духовитост“, која представља прилично распрострањен израз једног менталитета и једне  отужне политичке и квазимачистичке бахатости. У сваком случају, у односу на ту помало исфорсирану драму сага о „државном удару“ делује као нешто што се догодило „пре сто година“ (готово само као какав ружан сан) и не завређује да се више помиње и анализира. Но, ствар стоји управо супротно. Тих десет дана који су протресли политичку Србију треба да буду врло пажљиво третирани и анализирани, од медија до надлежних институција и служби –  управо зато да се више никада не би поновили.

Имам утисак да је готово све у вези са овим случајем било намештено и лажно, односно, да се причом о „државном удару“ нешто желелео да  скрије – али није сасвим јасно шта – и да се са нечега скрене пажња. Можда је у питању продаја Телекома, можда жеља да се забашури негативан епилог громогласне приче о „подизању плата и пензија“, а можда неки интерни сукоб и обрачун у врху власти. Или од свега по мало. Али, шта год да је у питању, апсолутно је недозвољено, неозбиљно и неодговорно на овај начин инструментализовати медије, људе и институције зарад остварења неког дневнополитичког и политикантског циља.

А да су институције и људи били инструментализовани нема никакве сумње. Замислите, један таблоид је, наводно, објавио нешто неистинито?! И облатио је неколико премијерових сарадника, па чак и њега лично. То јесте за деманти, па можда чак и за тужбу за клевету. У крајњој линији, може и конференција за штампу. Али то још увек није никакав „државни удар“, нити заслужује вишесатни и вишедневни политички ријалити на телевизији са националном фреквенцијом.

И да ли је наставак кампање „рушење Вучића“ ако питамо шта је са истрагом поводом читавог тог случаја? Или ако, на пример, питамо: ко је изнео картон пацијента Корница? То јест, ко је тражио и ко је дозволио да тај картон изађе из надлежне установе?  (Ко га је објавио, знамо, тј. видели смо уживо у програму ТВ Пинка.) Штавише, мада није никакав доказ, и мада је у последње време профанизовано и банализовано преко сваке мере, можда би имало смисла понудити полиграфско тестирање актерима ове операције  – од директора „Лазе“, па до ресорног министра. И да ли смо део неке опасне међународне завере ако инсистирамо на том питању?

Искрено говорећи, чак и независно од досијеа, поменути Корниц не делује нарочито кредибилно, поготово у делу који се тиче присутности и улоге премијера Вучића. Али то је мој лаички утисак. У сваком случају, има смисла питати и испитати да ли се неко од оних које помиње у својој тужби састајао са њим – и којим поводом? Ако нису, то треба јасно и гласно објавити, да не пада љага на људе. Ако јесу, треба расветлити контекст и мотиве.

У прорежимским медијима, непрестано се проиграва теорија како Вучића руше неки неименовани али препознатљиви центри моћи („амбасаде“) и тиме покушава изазвати „патриотска“ мобилизација   Али ако заиста има доказа за то, волео бих да их видим, да не живим у заблуди да је оно што ова влада ради – од Косова и Метохије до економске политике и сарадње са НАТО и ММФ-ом – и те како на линији онога што од Србије траже те западне амбасаде и владе.

И да не дужимо. Хоћу рећи да је, по мом најискренијем уверењу друштво из Пинковог студија током операције „државни удар“ далеко више понизило новинарство, аналитику, државу и струку него десет Гашићевих сексистичких „духовитости“. (Што не значи да оправдавам Гашића, али, рецимо, заиста мислим да је много више и пре заслужио да оде због „случаја хеликоптер“.)

Исто тако, верујем да ћемо се релативно лако сложити и око тога да такве одбране „лика и дела“ какве смо гледали током серијала „државни удар“ премијеру дугорочно много више штете него што користе – чак и ако, привремено, помажу одржању популарности и рејтинга. Оно што, међутим, није сасвим јасно и око чега се можда нећемо сложити јесте дилема да ли ове и сличне „државне ударе“ премијеру намештају његови преревносни сарадници, како би могли да га од њих бране. Или, пак, то себи – и нама – ради он сам? Није добро ни једно ни друго, али у оном првом случају макар има неке наде.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”