Професија стајач

Бити „стајач” у данашње време није мала ствар. Стојиш гордо (кано клисурине) иза политичара који даје изјаву медијима, набацујеш гримасе у такту говорникових емоција, смешкаш се, мрштиш, пркосиш, па то је више од обичног партијског задатка. То је занат. Ма шта занат – професија.

У партијској хијерархији, „стајач” је котиран степеник изнад „бота”, и читава два степиника изнад почетника који лепи страначке плакате. „Стајачи” обично долазе из редова партијског подмлатка будући да се од малих ногу уче позирању пред камерама.

„Ене га мој Станојко, десно од шефа посланичког клуба, љуби га деда! Види како стреља погледом, ко артиљерац! Их, да нам је више таких!…”

Млађани „стајачи” редовно стоје иза политичара из средњих партијских ешелона (који неретко и сами изигравају „икебану” иза високо позиционираних политичара). Додуше, деси се, мада ретко, да „млађани лавови” добију прилику да статирају иза министрових леђа лично - што је привилегија која допадне само изузетним страначким талентима. А управо се из редова таквих талената доцније регрутују народни посланици, помоћници министара, саветници, некада чак и сами попечитељи…

Ипак, повод за писање овог текста нису само млађани партијски „стајачи”, већ пре свега оправдани ламент јавности над оноликим бројем униформисаних лица (са све пуцаљкама на готовс), постројених иза леђа министра Стефановића? Реч је, сећате се, о конференцији за штампу коју је министар унутрашњих послова приредио на крају „државноударног” дана.

Верујем да памтите сцену у којој у ставу мирно, поред министра, стоје високи функционери полиције док иза њихових леђа стоје припадници свих (ваљда) полицијских родова у овој земљи. Укратко, перфектна композиција као са соцреалистичког рељефа - само што су позиције рудара, радника и сељака заузели органи реда и мира.

Питање, међутим, гласи – да ли је поред ионако натегнуте медијске драматизације догађаја који се није догодио (да употребим тај бодријаровски термин), требало додатно драматизовати ситуацију па на конференцију за новинаре довести целокупни полицијски корпус? Мислим да није.

Чему онда поменута маскарада?

Симболичко прерушавање представља саставни део политичке театрализације, па отуда власт неретко прибегава различитим облицима драматизације. Питер Хол сматра да власт импресионира грађане путем драмских презентација - будући да оне имају снажнији утицај на свест и емоције људи неголи други облици политичког убеђивања. Посматрајући „стајаче” на разним хијерархијским нивоима, од стајача-полетарца до стајача-полицајца, стиче се утисак како перформативно стајање иза говорника диљем конференција за штампу представља начин симулирања јединства унутар владајуће олигархије. (Али и начин амортизовања кризе - као у случају лажног државног удара.) Речју, без банализације и илузионизма, без стајача који симболизују младост, радни елан, полет, ред, мир…, политичке поруке не би имале одговарајући одјек у јавности. тако барем мисле они на власти. Управо због тога је позиција „стајача” у савременој српској политици тако битна.

По свему судећи, министар унутрашњих послова Стефановић, поређао је иза леђа униформисане полицајце како би таквом врстом театрализације показао моћ и одлучност државе да се обрачуна с непријатељима власти. Међутим, запитајмо се да ли је то прави начин? Ако јесте, а мислим да није, поставља се питање - шта чекају остали министри? Због чега министар здравља иза себе не построји медицинске сестре, лекаре опште праксе, примаријусе, хирурге… Зашто министар културе иза леђа нема балерину, рок песника, сликарку, оперског певача, глумицу, режисера… Или министар спорта комплетну ватерполо репрезентацију… Замислимо надаље министарку пољопривреде са „декоративним стајачима” у виду паора наоружаних кукама, мотикама и понеким трактором… Или министра просвете а позади њега… Добро, не претерујмо...

Мада, како ствари тренутно стоје, професионални стајачи (министар иза премијера, посланик иза министра, млађани стајач иза посланика), заузимаће убудуће истакнуто место у новијој историји стајања у Србији. Обратите пажњу на то.

Социолог