Мерак, севдах и дерт у Гучи

Има шта да се понесе са 47. Драгачевског сабора у Гучи? Осим мамурлука и сувенира. Ако бубне опне и желудац остану читави, ако се прођу све (веома корисне и предусретљиве) саобраћајне контроле, сваки од пола милиона (како кажу организатори) посетилаца вратиће се кући пун звучних, гастрономских и алкохолних искустава. За пет дана, колико Сабор траје, Гуча постаје велики трговински центар разних услуга и робе. Музичари и угоститељи,  у више стотина шатри, киоска и ресторана, раде више него током целе године. Они живе за Гучу и Гуча добија од њих. Обострана корист, под покровитељством Владе Србије, створила је појам познат широм света. Инострани медији посвећују све више пажње овом несвакидашњем и готово ванземаљском угођају који спаја хедонисте са свих меридијана и уклапа их у савршену, шарену и незаборавну представу каквој нема сличне на планети.

Овдашњи посматрачи кажу да је достигнут прошлогодишњи рекорд по броју гостију и новинара (170 са свих континената). Финансијски резултати ће бити израчунати по завршетку, али грубо се већ зна колики је био промет новца, ако је сваки гост потрошио бар по 30 евра дневно. А то је најмање, јер само преноћишта коштају од 15 до 30 евра (у хотелу "Златна труба" и скупље), али нико не може да замери домаћинима на заради стеченој поштено и уз много труда.

На сваком кораку у центру прикладно одевене тинејџерке на ролерима или без њих разносе "флајере", рекламне поруке свакојаког садржаја. Најзанимљивија је лепеза (веома корисна овог спарног августа) на којој пише: "Србија мисли на вас. Од деведесетих година до данас неколико стотина хиљада младих, паметних људи напустило је Србију. Ако сте један од њих, а отворени сте за комуникацију, имате идеје, питања и креативне предлоге, сада имате коме да се обратите. Добродошли у Министарство за дијаспору у Улици Васе Чарапића 20. Дођите да се упознамо и поразговарамо".

Није познато колико се младих одазвало овом позиву, али их је Гуча препуна. За њих овде има забаве, хране, пића и слободе колико нема нигде на свету. Лепо пише на једној мајици "Србија је ваша кућа".

Одражава се и обичајна сеоска свадба, зарад нових поколења. Младенци се фијакерима возикају кроз главне уличице, док око њих све прашти од труба разних оркестара. Неки од парова су се заиста венчали. Већина само глуми венчање. Да се не заборави народни обичај.

Као да младима није много важно шта грува (снажно свира), важно је да грува. Као што су по потреби мењани и стихови у химни Сабора "Од Овчара до Каблара" тако се и Гуча прилагођавала времену. Нешто је и остало. Јовиша Славковић, бивши директор и хроничар Сабора, каже да је веома важан опстанак српских народних обичаја. На пример – момачко надметање. На првом гађању кроз прстен – јабуку, 1961. године,  победио је Крстомир Сретеновић, носилац Карађорђеве звезде, који је тада имао 74 године. Ко ће победити овог пута?

Четири Енглескиње без пратње момака плешу испред "Млинаревог сна". Лица су им озарена, говор тела сагласан бубњевима, басовима и трубама. Босоноге играју мешавину балета Исидоре Данкан, трбушног плеса, диско-денса и ирског лупкања ногама по тлу. Све то тик поред ражња с волом од 550 килограма. Само у петак, овде су поједена три печена вола, тона и по меса.

Неколико метара даље, девојка изазовних облина мазно седи на мотору са питоном обавијеним око ње. Ко жели може јефтино да се слика с њом на мотору, с њом и змијом или само са омамљеним питоном. Већина бира прву варијанту.

Веома упућен у све шта се догађа иза кулиса Сабора је Драган Трипковски (52) из Битоља, који већ три деценије овде доводи свираче и играче из Македоније. За тај посао има овлашћење и обавља га савесно. Сада је довео културно-уметничка друштва "Гоце Делчев" из Битоља и "Сирма војвода" из Прилепа, као и трубаче из Штипа. Овај искусни познавалац балканске музике понешто и замера организатору:

– Нису оставили на улазу у Гучу традиционалну поруку у стиху: "Свирај, трубо, за весеље и ни за шта друго". Нису поставили пунктове на двадесетак уочљивих места са упутствима, путоказима где се шта налази. Овако, ко се како снађе. И треће, нису послушали мој савет да свуда поставе књиге утисака у које би гости уписивали шта им се свиђа, а шта не. Желео сам ове године да ујединим фолклорне групе из Србије, Македоније и Грчке. Сви би заиграли на свој начин, различито а исто, балкански. Није успело због неких виза – каже Трипковски.

Шта је то што привлачи толико гостију у Гучу? Свакако, незаборавна забава. Мало ко од њих зна за овдашње старо мерило весеља. Постоји градација на четири нивоа. Прво је – мерак (весеље). Друго је –  севдах (за душу). Треће је – карасевдах (претеривање за душу). И коначно – дерт, последње стање, блиско очају и падању у несвест.

Преко тога више не може. Чак ни у Гучи.