Цацо

Сваки пут кад чујем надимак злогласног Мушана Топаловића, најежим се. Цацо је у Сарајеву од лета 1992. па до краја октобра 1993. био синоним за безвлашће и насилну смрт. Град је био облепљен плакатима „Копањем до слободе”. Два пута сам избегао присилно копање ровова. Прве ратне године на пијаци Маркале, кад су ме двојица припадника његове бригаде пресрела и легитимисала. Тада сам био на радној обавези у фирми, што нису уважили. Знао сам да ме чека копање на линијама у подножју Требевића, а то значи велику шансу за пут у небо. Одгурнуо сам раменом нижег и прескачући тезге, саплићући се и обарајући људе, успео да побегнем. Нису смели да пуцају за мном због мноштва људи на пијаци. Други пут ме анђео чувар погледао кад сам из кошевског кафеа „Јабука” на тренутак изашао иза зграде јер није било воде ни струје а тоалет у кафеу је заударао. У том моменту зауставио се комби с Цациним људима и малобројни присутни одвезени су на копање ровова. Младић из шанка истог дана је погинуо.

Мушан Топаловић Цацо, предратни непознати музичар, имао је своју приватну јединицу у сарајевском насељу Бистрик и само је на папиру био у систему командовања Армије БиХ као 10. брдска бригада Првог корпуса. Међутим, кад се осилио и почео да приводи на копање ровова и особе из власти, ситуација се променила. Број људи се повећавао, гинули су копајући ровове или извлачећи мртве помоћу кука на дугачком канапу између ровова зараћених страна. Кад је све превршило меру и претворило се у терор над грађанима Сарајева, првенствено Србима, крајем октобра 1993. девет младих припадника полиције који су отишли по Цацу с налогом за привођење, измасакрирани су у његовом штабу. Ако је то сада уопште важно, од девет убијених, шесторица су били Бошњаци. Тада је Алија Изетбеговић наредио да се ухапсе Мушан Топаловић Цацо и самовољни Рамиз Делалић Ћело, командант 9. брдске бригаде (познат као убица српског свата Николе Гардовића на Башчаршији марта 1992). Војно-полицијска акција на одметнуте локалне команданте названа је „Требевић 2”. Делалић је своју предају условио тиме да по њега у штаб дође Харис Силајџић и гарантује му сигурност, што је и учињено. Цацо је после окршаја ухапшен, исто вече до смрти претучен у команди Првог корпуса, потом рафалом убијен „у покушају бега” и исте ноћи сахрањен на непознатој локацији. Четири године касније, уз одобрење Алије Изетбеговића, а у организацији Зелених беретки, ексхумиран је и у присуству 12.000 људи, од Цареве џамије где му је клањана џеназа, с руке на руку пренесен до Шехидског гробља над Ковачима.

Када се, пре шест-седам година, почело причати како ће Срби из Републике Српске подићи крст на Златишту изнад Сарајева, висок тридесет метара, у част погинулим и побијеним сународницима, пријатељима из Српског грађанског вијећа и „Добротвора” Рајку Живковићу и Здравку Аћимовићу предложио сам да се ангажују код власти у оба дела подељеног града око изградње капелице убијеним Србима који су бачени у бездан Казани. То би било место за одавање помена недужним цивилним жртвама, а огромни крст изнад Сарајева је више терање ината. Нажалост, њихова настојања нису уродила плодом. О броју жртава бачених у јаму Казани, док се коначно не спроведе истрага заједнички формиране комисије, беспредметно је говорити. Зависно од тога која страна износи процене, број убијених креће се од двадесет па до неколико стотина. Четрнаест оптужених и изведених пред Окружни војни суд из 10. брдске бригаде осуђени су на мизерне казне, и то не за ратни злочин, већ за убиства – од десет месеци па до шест година, с тим што су неке, после жалби, смањене.

Пре неколико дана, у центру Сарајева, у парку Ат мејдан, активисти иницијативе „Јер ме се тиче” поставили су спомен-плочу: „Цивилним жртвама ратног злочина у Сарајеву, почињеног од стране припадника 10. брдске бригаде АРБиХ”. Плоча је постављена у непосредној близини Министарства одбране БиХ. Када сам на ТВ видео постављање плоче, помислио сам како неће читава дочекати следеће јутро. Преварио сам се. Снимљена је разбијена већ сат времена после церемоније. Треба се упитати – како то да починиоци нису примећени и спречени од војника који обезбеђују огромни објекат Министарства? Узгред, непуних двеста метара даље, на згради Основне школе „Едхем Мулабдић” стоји плоча са именима палих бранитеља Општине Стари град, а међу њима је и име Мушана Топаловића Цаце.

Члан Удружења новинара БиХ