Наши радикално десни унуци

Дедина дика и понос. Што није могао да уради оснивач Националног фронта Жан-Мари Лепен, далеких седамдесетих, може његова унука Марион Марешал Лепен. Јер плавокоса, витка, одлучна католикиња, управо је напунила 26 година и могла би баш данас да постане најмлађа председница регионалне владе у историји Француске. Тада ће се побринути да Азурну обалу, Провансу и део јужних Алпа (регион у коме је добила петнаест одсто више гласова од свог ривала) хришћански „пофранцузи”. У Сен Тропеу, Ници или Кану, где су се још седамдесетих слободно љубили и грлили гејови и други, где су црнци, белци и Арапи заборавили на разлике, где су се могле видети и сликати светске филмске звезде у бикинију без горњег дела, унука ће завести ред, онако како она замишља праву Француску. Без слободне љубави, без контрацепције, џамије ће морати да се смање, катедрале могу да се повећају, брак мора да се поштује, свињетина ће се јести или ћеш остати гладан...

Није ли то иронија своје врсте? Да је оснивача крајње деснице због екстремних расистичких ставова његова рођена кћер Марин Лепен избацила из странке као сувише радикалног, а да сада Марион, његова лепа, млада унука враћа дедину десницу на прави пут, у ћорсокак, где јој је увек и било место.

Париз би могао да спречи напредак екстремне деснице јер су се владајући социјалисти одрекли свог учешћа у другом кругу регионалних избора, како би подржали Саркозијеву странку десног центра и тако онемогућили победу Марион Лепен на југозападу , и њене тетке Марин Лепен у региону на северу (Нор Па Кале Пикардија)  одакле уз велике муке крећу трајекти и возови преко Ламанша у Велику Британију.

Тактика стварања блокова како би се зауставио Национални фронт до сада је успевала, али она има кратак дах. Интелектуални тероризам, тако је Марин Лепен назвала спремност социјалиста да се „жртвују” и подрже Саркозијеве републиканце како би накратко блокирали другу и трећу генерацију Лепенових.

Трећа генерација и Уелбек: Њихово време долази већ 2017. на председничким изборима кажу аналитичари. Чак ни политичка фантастика тако често помињаног „Покоравања” Мишела Уелбека није могла то да предвиди. Излазак шестог романа омиљеног француског писца појавио се у књижарама 7. јануара и у дан и час се поклопио с терористичким нападом на сатирични магазин „Шарли ебдо” на чијој је насловној страни те среде осванула карикатура Мишела Уелбека. Усијани позадински контекст и невероватна коинциденција учинили су да Уелбеково „Покоравање” преко ноћи постане најтраженије штиво у Француској, Европи и обе Америке, а да га нико до тада није ни прочитао. Он је тада изфантазирао да ће умерена исламска партија 2021. доћи на власт у Француској а да ће уморна и истрошена јудео-хришћанска Европа лако прихватити најмлађу и најпродорнију монотеистичку религију.

Иако је проглашен за исламофоба, Уелбек је заправо меланхолични сатиричар Запада, а „Покоравање” је гротеска на рачун европске социјалдемократије, никако напад на ислам.

Шта се заправо дешава с трећом генерацијом? Оном која носи презиме оснивача Националног фронта и оном чији су родитељи рођени у Француској, а дедови дошли трбухом за крухом из Северне Африке или с Блиског истока? Зашто су у секуларној држави, каквом Француска себе сматра, једни похрлили код најрадикалнијих имама, а други се залудели да ће бомбама на Сирију, Ирак, Мали... спречити сопствене држављане од даљих терористичких напада.

Мало је ко у ванредном стању, после још једног језивог терористичког напада на Париз, спреман да слуша Уелбека, па је тако његов текст „Оптужујем” (бледа алузија на Емила Золу и остале француске ангажоване интелектуалце који су снагом својих речи утемељивали принципе многих модерних држава у свету) објављен у италијанском „Коријере дела сера”, и потом у „Њујорк тајмсу” само штуро забележен у француским медијима. Само дан-два после напада на Париз, писац осуђује политичке вође, како Саркозија, тако и Оланда који воде „апсурдне војне операције по свету чији главни резултат је продубљење хаоса”. Једино је амнестирао Доминика де Вилпена јер је, захваљујући тадашњем министру спољних послова, Француска избегла „брзање у непотребни рат у Ираку 2003”.

Необележени дан секуларизма: У овом хаосу ретко се ко може снаћи: у Америци поједини гувернери позивају да се по угледу на време из Другог светског рата и затварање свих америчких Јапанаца у концентрационе логоре направе слични сабирни центри за муслимане, у Аустрији Себастијан Курц позива на затварање муслиманских обданишта јер се тамо о трошку пореских обвезника Аустрије деца одгајају у паралелном свету и не уче немачки. Истовремено се без икаквих коментара прати актуелна вест да су жене у Саудијској Арабији тек јуче први пут добиле дозволу да изађу на гласање. Наставници су одбили захтев из Париза да се 9. децембра широм земље обележи „национални дан секуларизма” или сто десет година од доношења закона о одвајању цркве од државе, једног од принципа на којем је утемељена француска република. Закон је 1905. године ступио на снагу, да би умањио утицај Католичке цркве на државне институције.

Трећа генерација израсла је на необјашњивим и шокантним информацијама о лудацима који разносе људе на концертима и стадионима и бомбама које се бацају на Сирију, Ирак, Авганистан, али се налогодавци не називају терористима нити се тамошње жртве броје. Боље је да им се објасне ти догађаји који немају везе ни с вером ни са секуларизмом.