Тачка као знак неискрености

И до сада су малобројни који су поштовали правопис у ес-ем-ес комуникацији сматрани у најмању руку чудацима, а сада једно истраживање прети да их поколеба у тој навици и преобрати у кориснике посебног жаргона кратких порука. Тачка на крају текстуалних порука које размењујемо путем различитих апликација оставља утисак да је та комуникација мање искрена и пријатељска, али и да је особа која се придржава тог правописног правила мање осећајна. Ово су закључили истраживачи са америчког универзитета Бингамтон, који тврде да и тачка, попут смајлија, има и неко емоционално и психолошко значење.

Брзина размене порука је толика да подржава реалну комуникацију, што намеће питање да ли су и неки невербални аспекти укључени у овакву комуникацију, наводи се у овој студији.

Да би утврдили да ли тачка има и неку социјалну функцију, осим што је знак за крај реченице, истраживачи су малој групи студената приказали неколико дијалога како у форми ес-ем-еса, тако и руком писаних порука. Када су саговорници на крају одговора стављали тачку, студенти су их оцењивали као мање искрене и срдачне него када није било овог интерпункцијског знака. Овај ефекат код ручно писаних порука није уочен.

Тачка у овим порукама има свој сопствени живот, осењују истраживачи.

„То више није само начин да се заврши реченица, већ се може тумачити и као средство у психолошком рату против ваших пријатеља”, навели су аутори истраживања.

Једна пратећа, још необјављена студија, ових истраживача показала је да знак узвика, чија је употреба раније сматрана неумесном, може да учини поруке искренијим него када уопште нема знакова интерпункције.

„У размени кратких порука нема знакова који постоје у разговору лицем у лице. Када говоре, људи преносе информације и погледом, изразом лица, тоном, паузама итд. Отуда је логично да се и у текстуалним порукама ослањају на оно што им је на располагању, као што су различити смајлији, речи које опонашају звук говора и, према нашим подацима, интерпункција”, казала је чланица истраживачког тима.

А. М.