Преписка о претплати

Постало је уобичајено да се у ТВ Дневнику РТС-а читају партијска саопштења, то јест преписка (боље рећи „препуцавање”) између владајуће и опозиционих странака. Како шта приопшти, рецимо ДС – одмах му одговори СНС. Често и обратно.

Понекад је и сам РТС актер овакве комуникације. Тренутно се преко ТВ екрана „отворено дописују” генерални директор Јавног медијског сервиса и министар културе и информисања. Спор се води око тога како ће се у години која је на самом прагу (и уопште убудуће) финансирати РТС (и РТВ), односно чији је посао био и ко је требало да обезбеди одговор на ово кључно питање. Почеле су да се размењују и теже речи, међусобне оптужбе које су на ивици увреде. Тиме се додатно ствара конфузија у погледу слова закона и прописа, расподеле права и обавеза – и јавља очекивање да ће, као и много где другде, и овде „преломити” и решење дати председник владе.

Њега се ствар тиче и утолико што је током своје више но дводеценијске политичке каријере био и министар информисања и партијски лидер који је обећавао укидање ТВ претплате. Није, руку на срце, био први који је лансирао ову „револуционарну идеју”. Још је ударна парола ДОС-а с почетка деведесетих прошлог века била „рушење ТВ Бастиље”. Па кад ту неодговарајућу уређивачку политику није могла да промени сопственом политичком снагом, опозиција је у помоћ позвала народ да јој помогне финансијски и физички: престанком плаћања ТВ претплате и разарањем и пљачкањем седишта РТС-а у Таковској 10.

У међувремену су се мењале гарнитуре на власти, те је свака осетила штету од тако радикалног потеза какво је укидање ТВ претплате. Оно што је свима њима, чим су ступили на „европски пут”, из Брисела (где су на аминовање слали „сет медијских закона” који се годинама крчкао у разним радним групама) јасно предочено две су битне ствари: јавни медијски сервиси су, уз комерцијалне и приватне медије, неопходни као независни; финансирање јавних медијских сервиса није стална ставка државног буџета. То је, у облику претплате, таксе, пореза, намет који следује личном буџету грађана.

Једном несмотрено прекинуто, плаћање ТВ претплате тешко се поново успоставља као широкоприхваћена неминовност. Отпор јача и низ пратећих нелогичности – од те како се од помињаних 500 дошло до месечног износа од баш 150 динара до те да кабловски дистрибутери, истина обавезани да у пакет уврсте програме јавних сервиса, нису обавезни да за ту значајну попуну своје понуде ипак нешто и плате.

РТС не користи прилику да се у овој ситуацији преко екрана обраћа јавности не само хвалом о високој гледаности (рејтинзима се диче и произвођачи ријалитија), него и предочавањем планова и потреба, могућности и ограничења. Није повео упечатљиву кампању којом би онима од којих очекује подршку, дакле грађанима, показао све своје добре стране и компаративне предности на домаћој медијској сцени, а првенствено незаменљиву улогу у културно-образовном животу нације.

Политичаре је увек једино интересовало, па и руководило при одлучивању о ТВ претплати, шта ја„вља” ТВ Дневник. А РТС је толико много више од тога.