Зазиру ли суседи од Србије

Морамо да мало редефинишемо односе с неким земљама које увек гласају против интереса Србије, а представљају се као наши пријатељи, најавио је за наш лист Ивица Дачић, алудирајући на гласање неких држава, попут Македоније и Црне Горе, за пријем Косова у Унеско. Цех ове промене у српској политици прво је платило Скопље, таблом са натписом „граница са БЈРМ”, која је осванула на путу Владичин Хан – Доњи Нерадовац.

„Несхватљиво је да нам је већи пријатељ једна Индонезија, него неке суседне државе”, резигнирано је констатовао Дачић, одговарајући на повике негодовања званичног Скопља.

За неке је овај потез званичног Београда био прилично изненађење јер је Србија углавном до сада окретала и „други образ” кад је реч о спорним потезима суседа.

Иако нема дилему да је нека реакција Београда морала да уследи, Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова СРЈ, напомиње да је проблем у томе што смо ми званично признали Македонију под тим називом, а не под оним Бивша Југословенска Република Македонија, како је знају у већини света.

„Тешко да можемо сада да идемо испод тог признања, односно да га повучемо, јер би то могло да нам се обије о главу. Ако је ово ’тук на лук’ нисам сигуран да би то на крају било у нашу корист. Јер, Македонија је и даље, поред свих својих проблема, незаобилазан играч у стратегији Запада на Балкану. Ми бисмо могли да добијемо и укор из Брисела јер смо оберучке прихватили њихове ласкаве оцене да смо лидер у региону”, упозорава Јовановић и оцењује да је такав потез требало повући кад је Македонија признала независност Косова јер је то био далеко већи ударац него последње гласање у Унеску.

Садашња власт склонија је реципрочним мерама него неке раније власти, и то према онима према којима то може да уради, каже Владимир Трапара из Института за међународну политику и привреду, уз опаску да је промена става Београда сигурно заболела Скопље.

„Пошто су наши суседи углавном мањи и слабији од нас, онда нам се може да тако поступамо. Ми тако демонстрирамо да смо значајна држава у региону и да не могу баш они који су мањи од нас да нас вуку за нос”, сматра Трапара.

Потез Београда према Скопљу уследио је свега два месеца после мини царинског рата Србије и Хрватске, до којег је дошло због оптужби Загреба да Београд избеглице из арапских земаља смишљено шаље у Хрватску, а не у неке друге државе. Одлука Хрватске да блокира границу са Србијом и узвраћање Београда истом мером, први је значајан сукоб на релацији две државе у протеклих неколико година.

Чињеница је да је тих дана, пред крај септембра, у Хрватској била у јеку предизборна кампања, те да би речи хрватског премијера Зорана Милановића упућене српском колеги „шарај мало” могле да се делимично припишу и предизборној реторици. Чињеница је, међутим, да је сличних тонова било и пре и после овог сукоба, чак и из уста оних од којих би их требало најмање очекивати. Тако је ових дана председник Хрватског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак изјавио да су Срби у Хрватској заштићени као поларни медведи, те да цела јавност скочи на ноге чим се нешто догоди. Да је то изговорила Ружа Томашић, председница десничарске Хрватске конзервативне странке, позната по својим антисрпским ставовима, не би то никога изненадило. Проблем је, међутим, што се на линији Томашићеве сада нашао човек који је међу најпозванијима да штити људска и мањинска права у Хрватској.

О крхкости „пријатељства” у овом региону сведочи одлука Бакира Изетбеговића да опозове посету српског председника Сарајеву, заказану за јун ове године, до окончања екстрадиционог поступка против ратног команданта сребреничких Муслимана Насера Орића. Повлачење позива за посету из Николићевог кабинета су прокоментарисали речима да та одлука „неће променити добре намере Србије према свим грађанима БиХ”. Нова посета планирана је за децембар ове или јануар наредне године.

„Други образ” Београд је окренуо и Албанији, прешавши преко провокације премијера Едија Раме, који је у Београду свом домаћину Вучићу поручио да је боље да Београд што пре прихвати „реалност” косовске независности. Своју суседску политику Београд је демонстрирао и у случају Подгорице, пошто се није мешао у протесте тамошње опозиције, која је тражила смену Мила Ђукановића.

Заоштрен став држава из региона према Београду, Трапара објашњава и страхом од Србије.

„Они се нас плаше. Основни мотив неких земаља у региону да уђу у НАТО, конкретно Црне Горе, јесте тај што се плаше Србије. Они се не осећају угрожено само у безбедносном, него и у идентитетском смислу јер у држави живи и знатан број Срба”, оцењује Трапара.

Он не види ништа противречно у томе што некада идеализујемо односе са суседима, а некад и оштро поступамо.

„То је врло честа појава у билатералним односима између држава. Најбољи пример су односи Русије и Турске, који су деловали као веома добри. Чинило се да се Турска осамостаљује од САД и гради чврсто партнерство са Русијом, а да се једино не слажу око Сирије, а сад, после рушења авиона, њихове несугласице око Сирије доминирају целокупним односом. И наши суседи ће тако причати како хоће најбоље могуће односе, а кад дође до озбиљних питања где се сукобљавају интереси, нико се у региону неће либити да предузме и врло оштре мере”, објашњава Трапара.

Јовановић каже да Србија води самарићанску политику јер је спремна да окрене и други образ, али истиче и да политика није самарићанство, него вештина за одбрану и промовисање својих интереса.

„И то се користи средствима које политика допушта, укључујући и оно крајње – да се брани оружаним путем. Не сумњам у добру намеру Вучића кад самарићанску политику ставља у први план, али то је бумеранг који нам се може вратити. Суседне државе у било којем региону нису анђели него борци за своје националне и државне интересе”, закључује Јовановић.