Zaziru li susedi od Srbije

Moramo da malo redefinišemo odnose s nekim zemljama koje uvek glasaju protiv interesa Srbije, a predstavljaju se kao naši prijatelji, najavio je za naš list Ivica Dačić, aludirajući na glasanje nekih država, poput Makedonije i Crne Gore, za prijem Kosova u Unesko. Ceh ove promene u srpskoj politici prvo je platilo Skoplje, tablom sa natpisom „granica sa BJRM”, koja je osvanula na putu Vladičin Han – Donji Neradovac.

„Neshvatljivo je da nam je veći prijatelj jedna Indonezija, nego neke susedne države”, rezignirano je konstatovao Dačić, odgovarajući na povike negodovanja zvaničnog Skoplja.

Za neke je ovaj potez zvaničnog Beograda bio prilično iznenađenje jer je Srbija uglavnom do sada okretala i „drugi obraz” kad je reč o spornim potezima suseda.

Iako nema dilemu da je neka reakcija Beograda morala da usledi, Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SRJ, napominje da je problem u tome što smo mi zvanično priznali Makedoniju pod tim nazivom, a ne pod onim Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, kako je znaju u većini sveta.

„Teško da možemo sada da idemo ispod tog priznanja, odnosno da ga povučemo, jer bi to moglo da nam se obije o glavu. Ako je ovo ’tuk na luk’ nisam siguran da bi to na kraju bilo u našu korist. Jer, Makedonija je i dalje, pored svih svojih problema, nezaobilazan igrač u strategiji Zapada na Balkanu. Mi bismo mogli da dobijemo i ukor iz Brisela jer smo oberučke prihvatili njihove laskave ocene da smo lider u regionu”, upozorava Jovanović i ocenjuje da je takav potez trebalo povući kad je Makedonija priznala nezavisnost Kosova jer je to bio daleko veći udarac nego poslednje glasanje u Unesku.

Sadašnja vlast sklonija je recipročnim merama nego neke ranije vlasti, i to prema onima prema kojima to može da uradi, kaže Vladimir Trapara iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, uz opasku da je promena stava Beograda sigurno zabolela Skoplje.

„Pošto su naši susedi uglavnom manji i slabiji od nas, onda nam se može da tako postupamo. Mi tako demonstriramo da smo značajna država u regionu i da ne mogu baš oni koji su manji od nas da nas vuku za nos”, smatra Trapara.

Potez Beograda prema Skoplju usledio je svega dva meseca posle mini carinskog rata Srbije i Hrvatske, do kojeg je došlo zbog optužbi Zagreba da Beograd izbeglice iz arapskih zemalja smišljeno šalje u Hrvatsku, a ne u neke druge države. Odluka Hrvatske da blokira granicu sa Srbijom i uzvraćanje Beograda istom merom, prvi je značajan sukob na relaciji dve države u proteklih nekoliko godina.

Činjenica je da je tih dana, pred kraj septembra, u Hrvatskoj bila u jeku predizborna kampanja, te da bi reči hrvatskog premijera Zorana Milanovića upućene srpskom kolegi „šaraj malo” mogle da se delimično pripišu i predizbornoj retorici. Činjenica je, međutim, da je sličnih tonova bilo i pre i posle ovog sukoba, čak i iz usta onih od kojih bi ih trebalo najmanje očekivati. Tako je ovih dana predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Ivan Zvonimir Čičak izjavio da su Srbi u Hrvatskoj zaštićeni kao polarni medvedi, te da cela javnost skoči na noge čim se nešto dogodi. Da je to izgovorila Ruža Tomašić, predsednica desničarske Hrvatske konzervativne stranke, poznata po svojim antisrpskim stavovima, ne bi to nikoga iznenadilo. Problem je, međutim, što se na liniji Tomašićeve sada našao čovek koji je među najpozvanijima da štiti ljudska i manjinska prava u Hrvatskoj.

O krhkosti „prijateljstva” u ovom regionu svedoči odluka Bakira Izetbegovića da opozove posetu srpskog predsednika Sarajevu, zakazanu za jun ove godine, do okončanja ekstradicionog postupka protiv ratnog komandanta srebreničkih Muslimana Nasera Orića. Povlačenje poziva za posetu iz Nikolićevog kabineta su prokomentarisali rečima da ta odluka „neće promeniti dobre namere Srbije prema svim građanima BiH”. Nova poseta planirana je za decembar ove ili januar naredne godine.

„Drugi obraz” Beograd je okrenuo i Albaniji, prešavši preko provokacije premijera Edija Rame, koji je u Beogradu svom domaćinu Vučiću poručio da je bolje da Beograd što pre prihvati „realnost” kosovske nezavisnosti. Svoju susedsku politiku Beograd je demonstrirao i u slučaju Podgorice, pošto se nije mešao u proteste tamošnje opozicije, koja je tražila smenu Mila Đukanovića.

Zaoštren stav država iz regiona prema Beogradu, Trapara objašnjava i strahom od Srbije.

„Oni se nas plaše. Osnovni motiv nekih zemalja u regionu da uđu u NATO, konkretno Crne Gore, jeste taj što se plaše Srbije. Oni se ne osećaju ugroženo samo u bezbednosnom, nego i u identitetskom smislu jer u državi živi i znatan broj Srba”, ocenjuje Trapara.

On ne vidi ništa protivrečno u tome što nekada idealizujemo odnose sa susedima, a nekad i oštro postupamo.

„To je vrlo česta pojava u bilateralnim odnosima između država. Najbolji primer su odnosi Rusije i Turske, koji su delovali kao veoma dobri. Činilo se da se Turska osamostaljuje od SAD i gradi čvrsto partnerstvo sa Rusijom, a da se jedino ne slažu oko Sirije, a sad, posle rušenja aviona, njihove nesuglasice oko Sirije dominiraju celokupnim odnosom. I naši susedi će tako pričati kako hoće najbolje moguće odnose, a kad dođe do ozbiljnih pitanja gde se sukobljavaju interesi, niko se u regionu neće libiti da preduzme i vrlo oštre mere”, objašnjava Trapara.

Jovanović kaže da Srbija vodi samarićansku politiku jer je spremna da okrene i drugi obraz, ali ističe i da politika nije samarićanstvo, nego veština za odbranu i promovisanje svojih interesa.

„I to se koristi sredstvima koje politika dopušta, uključujući i ono krajnje – da se brani oružanim putem. Ne sumnjam u dobru nameru Vučića kad samarićansku politiku stavlja u prvi plan, ali to je bumerang koji nam se može vratiti. Susedne države u bilo kojem regionu nisu anđeli nego borci za svoje nacionalne i državne interese”, zaključuje Jovanović.