Немци су заволели нашег цара Тројана

Редитељ Даријан Михајловић ангажман на српској позоришној сцени у последње време заменио је радом у Берлину, што је велики помак будући да захтевна немачка публика и те како зна да буде критична према театарским ствараоцима, посебно онима који долазе са стране. До овог Михајловићевог „трансфера” дошло је после лепог успеха који је српски редитељ постигао у Швајцарској и Немачкој са својом  позоришном трупом „Торпедо”. Позив да ради у Немачкој уследио је недуго затим. Михајловића су напре ангажовали да режира Гримову бајку „Девојка без руку” за позориште које се искључиво бави поставком немачких класика.  Немачкој публици приказао је и српску бајку „У цара Тројана козје уши”, а уследио је и позив да ради у оквиру највеће летње берлинске продукције, то јест да режира Молијеровог „Тартифа”. Михајловићево читање „Тартифа” од јуна до септембра 2015. године у Монбижу позоришту у Берлину имало је чак 75 извођења пред 25.000 гледалаца. То није све.

– Настављам да сарађујем са Амфитеатром Берлин, где ћу и наредне године, на сцени где сам режирао „Тартифа”, поставити и своју нову представу „Фалстаф”. Изазовно је причати у Берлину о Фалстафу као о жртви транзиције, човеку кога гази модерно време и који остаје веран својим нормама иако свет око њега већ дубоко срља у рат – каже Даријан Михајловић који ових дана борави у Београду.

Тако је најпре преко бајки Михајловић полако, али сигурно ушао у немачке позоришне кругове. Како је тамошња публика реаговала на српску бајку „У цара Тројана козје уши”?

– Сигурно ми је највећи изазов, као редитељу који долази са ових простора, да режирам немачке класике као што су браћа Грим. Браћа Грим су у Немачкој лектира и сви одлично познају бајке које су они сакупили. Урадио сам наслове као што су „Црвенкапа”, „Ивица и Марица”, „Седам гавранова”, „Вук и седам јарића” у позоришту Мерхенхутен. То су, морам да напоменем, бајке које се играју за одрасле. Немачка публика при том тражи да то буду сасвим нова читања и нови поглед на њихову класику, јер су већ видели безброј верзија урађених на класичан начин. После две премијере, „Девојке без руку” и „Седам гавранова”  у Берлину, када сам постављао трећи блок бајки, предложио сам да урадимо и нашу српску бајку: „У цара Тројана козије уши”. Вук Стефановић је био велики пријатељ браће Грим, они су га упознали са Гетеом и написали предговор првом издању наших бајки на немачком језику, тако да није било тешко наговорити их. Међутим, реакција публике на нашу бајку била је заиста дивна.

На питање како је успоставио спону са немачким позоришним конзументима, то јест какав је то спој – српски редитељ и немачка публика, Михајловић каже:

Даријан Михајловић (Фото: Небојша Бабић)

Редови за БрандауераДаријан Михајловић испричао нам је и анегдоту из своје немачке позоришне авантуре:– Имао сам ту част да упознам Клауса Марија Брандауера. Гледао сам једну представу у Берлинер ансамблу у којој он игра. После представе, глумац Роман Каноник, који је играо Тартифа у мојој режији, упозна ме са Брандауером, јер играју заједно у Берлинер ансамблу. Питао ме је како радимо данас „Тартифа”, јер га је он играо осамдесетих година. Погледам га и питам да ли је играо Оргона, најстаријег лика у Молијеровој комедији. Брандауер се окрене, ухвати ме за руку, погледа право у очи, погледом који не оставља простор за даљу дискусију и каже: „Тартифа сам играо, Даријане. Био сам и ја једном млад!” Глумац у њему је толико жив да, кад он игра у Берлинер ансамблу, публика чека у дугим редовима. Толико је и даље пун енергије и воље за театром. 

– Наравно да постоји очекивање да ће редитељ одавде донети одређену животну радост која не постоји у менталитету северњака. Често морам да им кажем да је наш театар у потрази за баш оном врстом хладноће и депресије којом се они баве, а нама недостаје. Био ми је потребан и један период адаптације на све оне проблеме који су Немачкој одавно разрешени, а који код нас представљају горућа питања. Социјални феномени који су нам заједнички постоје утолико што избеглице из Сирије преко београдског парка код аутобуске станице стигну до берлинског парка Тиргартен. То им је дестинација. То је глобални феномен, па нам је и заједнички. Скоро све друго не представља заједничко искуство. Ми смо прилично трауматизовани: ратовима, деведесетим годинама, лошом транзицијом.... Они то немају као колективно искуство. Дуже чувају децу у себи, иако је егзистенцијална борба сурова. Не толико као овде, јер ми се крећемо ка капитализму који припада азијском моделу, а они припадају северноевропском моделу капитализма.

Отуда ми је било и потребно да пронађем шта то мене лично занима, а што није само само моја проблематика коју доносим из Србије, објашњава редитељ.

Михајловић је због новонасталих околности учио немачки језик у ходу, јер му је био потребан како би у потпуности контролисао пробе.

– Није исто када говорите на енглеском или француском језику, а онда они сви пређу на немачки и више нисте на свом терену. Учио сам највише тако што сам ишао у позоришта и гледао представе. Ове године сам био редован на позоришним сусретима који се одржавају у Берлину, највећој позоришној смотри у Немачкој. Заиста сам све гледао и тако полако савладавао језик. Због силног гледања представа, понекад у шали, мој пријатељ Маурици Фаре, дугогодишњи драматург позоришта Фолксбине, говорио ми је да сам једина права и велика жртва немачке културе.