Милан Недић и Демократска странка
Недавно је покренута иницијатива за рехабилитацију Милана Недића. Предводе је Недићева родбина и историчар Бојан Димитријевић, носилац листе Демократске странке на Чукарици, што, ако се изузме случај Борка Стефановића који је због тога напустио ДС, није превише узбудило ни странку ни јавност Србије. Иницијатива да се један квислинг рехабилитује без преседана је у Европи.
Демократска странка се досад изјашњавала као антифашистичка странка, а Недић је био на челу режима који је привржено сарађивао с нацистичком Немачком током читавог рата. Покојни Десимир Тошић, којега је писац ових редака познавао и дубоко поштовао, сасвим извесно би био шокиран да зна како ДС поставља на чело изборне листе на једној београдској општини поштоваоца лика и дела Милана Недића, човека чији га је режим послао у логор због борбеног антифашизма. Милан Грол, на којега демократи воле да се позивају, био би зацело згрожен када би видео како његови наследници рехабилитују квислинга. Преостали Јевреји у Србији сигурно су с неверицом и тугом слушали Бојана Димитријевића како изричито негира злочиначку природу режима Милана Недића („злочинац сигурно није био, то је сасвим сигурно“), на телевизији, и не трепнувши вређа интелигенцију гледалаца тврдећи како нису Недићеве снаге приводиле Јевреје, већ су њихови преци „сами долазили на Калемегдан“ одазивајући се на проглас немачких војних власти.
Чињеницу, пак, да је и Слободан Јовановић сматрао Недића ратним злочинцем, Димитријевић је „објаснио“ тиме што наводно „Југословенска влада у емиграцији (...) није била свесна шта се дешава на територији окупиране Србије“, док је Слободан Јовановић као „професор у пензији“ био „укорењен у другом времену“. Сарадњу Недића с нацистичким окупатором правдао је Димитријевић тиме што је Недић комунизам и југословенство сматрао „кључним кривцима за оно што се дешава 1941“. Напослетку, Димитријевић се у анти-антифашистичком маниру једног Алена де Беное, идеолога фашистоидне француске Нове деснице, противи и појму антифашизма: „Антифашизам сам по себи није добар термин, он је настао из бољшевичке праксе, мени мало ради стомак на њега, као да слушате Радио Москву из 1936“, а „антинацизам је океј“. На овај начин се мусолинијевски фашизам изузима из тзв. тоталитарних режима, у које наводно спадају нацизам и социјализам, и рехабилитује. У том смислу, рехабилитација Милана Недића, чији су политички непријатељи били комунисти, масони, Енглези, Јевреји, Роми и парламентаризам, а пожељна визија друштва се исцрпљивала у „сталешкој и домаћинској Србији“, јесте непогрешиво и пут рехабилитације фашизма. Утолико је ваљда и нормално да носилац листе Демократске странке на Чукарици ради на рехабилитацији Милана Недића. Или, ипак, није?
Свакако, ДС се до сада није оградио од изјава свог истакнутог дужносника (који се, узгред, истакао у историјском ревизионизму и у хрватском десничарском „Вечерњем листу” изјавивши да Степинац није био злочинац, већ „досљедни антикомунист“ који се „бескомпромисно држао на суду 1946. и који је због својих увјерења страдао у Титовим казаматима“). Напротив, из знаковитог ћутања демократа и постављања историјског ревизионисте за носиоца страначке листе на Чукарици, може се закључити или да се они с њим слажу или, пак, да не сматрају да се изнети ставови односе на битна друштвена питања и страначку идеологију. Ако се слажу, онда је ДС постао фашистоидна странка, а ако се не слажу, онда је јасно да се ради о странци која се сасвим идеолошки изгубила. У оба случаја је изневерила не само битне идеје оних за које тврди да су били њени оснивачи, већ и цивилизацијску вертикалу насталу поразом фашизма у Другом светском рату.
Да се пре ради о потпуном идеолошком губљењу сведочи чињеница да је ДС, ипак, не ограђујући се нити одричући од Димитријевића, подржао предлог закона, који је поднео посланик Борко Стефановић, о изменама и допунама постојећег Закона о рехабилитацији. Наиме, у том предлогу се предвиђа да: „Право на рехабилитацију имају сва лица која су осуђена пред преким судовима у периоду од 1941. до 1944. године. Право на рехабилитацију немају лица која су била доносиоци репресивних уредби које су озакониле дискриминацију, прогон и убијање невиних људи, у периоду 1941. до 1944. године, као и сва друга лица која су била део квислиншког апарата у наведеном периоду.“ Но, СНС се с предлогом није сложио, што не би чудило да су у питању радикали, али би се од напредњака, који су напустили радикално-десничарску идеологију, могло очекивати да ће изоставити и историјски ревизионизам као њен важан део.
Доцент на Филозофском факултету у Београду
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


