Хармонија

„Проучавајући музику, човек разуме принцип управљања и тако је у потпуности спреман да буде владар. Музика успоставља хармонију међу звуцима једне земље”. (Конфучије, 551–479. године пре Христа, а не како су комунисти избегавајући помен на Христа измислили израз „пре и после нове ере”.)

Не уважавајући сопствене законе хармоније, на којима почива друштво у решавању горућих проблема,увучени смо у дисхармонију света, у силу као једино мерило јачих.Постали смо дисхармонична земља лелека, убистава, беде, криминала, саморазарања и политичара одвојених косовским параваном и глувом собом у којој се не чује вапај лоше живућег народа. Наметнули су нам земљу у којој рачуница виси наглавачке, па је тако седам одсто бирачког тела веће од 49 или 52процента!? „Седамо одсто” поглавара дисхармонично дере грло изговарајући,очигледно туђе, препознатљиве реченице у намери да „мишеве” истера из рупе.Да ли је то позив на дератизацију сопственог народа? Србија је земља у којој живи велики део недовољно просвећеног становништва погодног за манипулацију. Уместо просвете, профитабилнија је политика, а уместо памети погоднији је непросвећени полтрон на месту просвећености.

Део српске интелектуалне „елите” распамећује и слуђује Србе патосарском реториком о Косову. Нисам пронашао топлу воду ако сматрам да се пред нашим очима земља Србија деценијама распада до вица о београдском пашалуку.Тај виц нас полако или брзо уводи у стварност. Имам утисак да ће нас националистички погубан аутизам још више одвојити од света. Пошто нам „соле памет” о лошем и добром свету нека објасне какав смо ми свет. Мислим да нисмо никакав, јер смо поносито ван сваког света са тенденцијом производње сопствених букагија.

Да смо били и да јесмо у хармонији са светом, појање православних манастира на Косову не би било уз присуство тенкова него уз нас и на нашој територији. Саживели смо се са трагедијама које су нас снашле. Немоћни призивамо Бога, митингујемо о сопственој пропасти и на сопствену пропаст.

Десанка Максимовић је видовито и давно спевала песму „Грачаница”. Да ли смо је прочитали?