Војска и нова димензија верске службе

Верска служба у Војсци Србије регулисана је посебним споразумима између Министарства одбране и Српске православне цркве, као и шест традиционалних цркава и верских заједница – међу којима су четири хришћанске цркве, Исламска и Јеврејска заједница Србије. Потписивањем ових споразума и увођењем првих трупних свештеника од 2013. године припадницима ових вероисповести је омогућено да током службовања у Војсци остварују слободу вероисповести „по сопственој вољи и убеђењу”. Увођење верске службе добило је временом нову димензију и размере. Наиме, честе су пригоде у којима се уз свештенике СПЦ раме уз раме појављују и припадници ВС, па тако униформисане официре и војнике све чешће виђамо на литијама, верским прославама, и у ритуалним дешавањима под покровитељством цркве. Припадници оружаних снага постали су неизоставни део декора религијских свечаности на којима често носе црквене реквизите, док су званичници Цркве редовни гости на свим важнијим свечаностима које организује Војска Србије. Тај све већи религиозни сензибилитет војске објашњава се настојањем да се обнови некадашња традиција и јача морал официра и војника.

Међутим, не узимајући у обзир некадашњи друштвено-историјски контекст у коме су црква и српска држава биле уско повезане, припадници модерне Војске Србије као професионалне организације у којој раде људи различитих вероисповести и националности (укључујући и атеисте), готово искључиво учествују у дешавањима у организацији једне верске заједнице. Тешко је разјаснити да ли је реч о настојању две институције од највећег поверења у друштву, како се често истиче у истраживањима јавног мнења, да удруже снаге у јачању својих рејтинга у јавности, или о нечем другом, али је очигледно да државне институције не би требало да буду место за промовисање било каквих идеологија, и ту војска није изузетак.

Тренд клерикализације међутим превазилази оквире присуства цркве у појединим државним институцијама, а све је приметнији и у осталим деловима друштва. У том контексту се може посматрати и недавна изјава патријарха српског Иринеја да је потребно увести обавезну веронауку у образовни систем Србије, односно да ће то побољшати квалитет наставе. Тиме би се након одређеног периода изостанка државне идеологије, на мала врата у образовни систем поново увео некакав званични систем веровања, или барем пожељног идеолошког усмерења. Како до сада нема релевантних истраживања или анализа да ли је увођење веронауке као изборног предмета испунило своју сврху, односно да ли је то произвело морално исправније, хуманије и толерантније генерације младих, некакав наредни корак у овом правцу православну веру инаугурисао би у званичну државну идеологију.

Када се има у виду да новокомпоновани традиционализам прераста у некакав друштвени тренд, пречесто обележен примитивизмом и естрадним духом. даље наметање религије у јавној сфери  превазилази меру доброг укуса али и доводи у питање основе на којима почива уређење државе Србије. Можда је време да неко подсети челнике цркве и државе да је Србија уређена на секуларним основама; Уставом, чланом 11, дефинисана је као република са јасно утврђеним статусом верских заједница, у којој се „ниједна религија не може успоставити као државна или обавезна”.

Политиколог