Дворови торонталских племића

Зрењанин – Постоји историја Баната која је, што свесно и плански, што несвесно и нехотично, потиснута из сећања и препуштена забораву. Такав је пример некадашње Торонталске жупаније, које нема скоро 100 година, а њене личности, догађаји и тековине још су ту. Из њеног времена потичу зрењанинска болница, градска кућа и бројне фабрике, међу којима и шећерана, из које је никла чувена прехрамбена индустрија овог краја. Уз изузетке који потврђују правило, по околним банатским селима пропадају дворови торонталских племића, истих оних чијим су залагањем и напорима саграђене данас запуштене банатске пруге. Било би занимљиво поредити брзину њихових возова у оно време и сад. Простор Торонталске жупаније, омеђен на западу Тисом, на северу Моришом, на југу Дунавом а на истоку Тамишком жупанијом, доживео је изузетан привредни процват, нарочито крајем 19. и почетком 20. века. Својим трајањем печат су му дали и Срби који су овде наилазили на разна искушења, али су опстајали. Међу њима свакако и средњовековни српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, који су носили титуле торонталских великих жупана и имали поседе у Банату.

Због свега тога, изложба Историјског архива Зрењанин, недавно отворена у зрењанинском Народном музеју и посвећена овој занимљивој теми, наишла је на изузетно интересовање. Аутор изложбе млади историчар и архивиста Филип Крчмар прикупио је изузетну грађу након истраживања не само у поменутим двема зрењанинским установама културе, већ и у низу других, међу којима је најзначајнији музеј „Атила Јожеф” у мађарском граду Макоу, где је на волшебан начин доспело доста грађе из Великог Бечкерека, вишевековног седишта Торонталске жупаније.

О економском процвату Жупаније током друге половине 19. века Крчмар каже да је привредни развој у то доба био и више него евидентан, првенствено због тога што су биле уређене политичке прилике на вишем државном плану. Према његовим речима, кључна година за то била је 1867, када је после сталних унутрашњеполитичких тензија и трвења створена Аустроугарска монархија. Тиме је постигнута стабилност на унутрашњем политичком плану, а и дуже раздобље мира које је уследило омогућило је развој целе Угарске, самим тим и Торонталске жупаније. У то време у Банату је изграђен низ важних пруга: Кикинда–Бечкерек (1883), Бечкерек–Панчево (1894), Жомбољ–Бечкерек (1898). Готово свако село имало је штедионицу или некакав новчани завод, што је незамисливо за данашње појмове. Градиле су се фабрике, мануфактуре, копали канали и регулисали речни токови, оснивала разна културна друштва, покретале новине и часописи. Данас би се рекло: хватао се прикључак са западном Европом.

Прва страница уџбеника из земљописа српских народних школа у Торонталској жупанији из 1884.(Фото Народни музеј у Зрењанину)

Водећу улогу у политици, а самим тим и у привреди у Торонталској жупанији имали су племићи, који су задржали свој значај чак и кад је укинуто феудално уређење. Настојали су да привредни развој средине у којој су живели поистовете са личним интересима. Тако је гроф Чеконић, најбогатији племић Торонталске жупаније, са 43.000 јутара земље, саградио пругу уског колосека за тзв. ћиру и иницирао градњу фабрике шећера у Великом Бечкереку. Данашњи богаташи у банатској равници достижу племиће по величини поседа, али не граде пруге ни мостове. Све у свему, време Торонталске жупаније с краја 19. и почетком 20. столећа може се назвати њеним златним добом, а по мишљењу историчара Крчмара, може се поредити и са развојем овог краја после Другог светског рата.

Истовремено, реч је и о периоду који је обележен вођењем снажне мађарске асимилационе политике. Појам не само Торонталске, него и било које друге жупаније, у основи је био везан за мађарску националну и државотворну идеју. Окосницу жупанијске управе увек су чинили Мађари, заједно с оним Немцима, Јеврејима и Србима који су прихватали њихов идентитет. Међу овим последњима познати су Сава Вуковић, Петар Чарнојевић и Лазар Хаџић, који су се нашли против својих српских сународника у Револуцији 1848/49, али било је и оних који су успевали да помире верност Жупанији и Угарској са својим националним идентитетом: такве су биле племићке породице Дунђерских, Јагодића, Николића, Бибића, Трифунчевих... Будући да су гимназије и друге школе у Торонталској жупанији биле под јаким мађарским утицајем и служиле као оруђе мађарске владе за спровођење асимилационе политике, Срби у Торонталској жупанији окретали су се образовним центрима и писмености у другим срединама, понајвише у Новом Саду и Сремским Карловцима, односно Матици српској и Карловачкој гимназији. У овом контексту треба нагласити и незаобилазну улогу Српске православне цркве у очувању културе и писмености. У то време, када је реч о култури, деловали су и познати српски сликар Константин Данил, који је сликао портрете угледних грађана и торонталских племића, а из Торонталске жупаније потекли су и блиски сарадник Вука Караџића Александар Сандић, секретар Матице српске Теодор Павловић, угледни књижевник Тодор Манојловић... Ако је реч о укупној сфери културе, одавде су потекли и бројни, данас заборављени, великани мађарске и подунавско-швапске културе и историје, који су ондашњим Србима често представљали узоре у културном стваралаштву. У Банату је рођен и познати композитор Бела Барток, у делу који данас припада Румунији.

На изложби је посебно обрађен и феномен сељачких буна у Жупанији који је био изражен крајем 19. века, а којем је после Другог светског рата приписиван велики значај у комунистичкој историографији. Најпознатија међу њима била је Елемирска буна 1897. године. Изложба ће бити отворена до краја јануара 2016.