Два Божића

Срећне празнике желим из свог дома у београдском Старом граду, где имам срећу да славим два Божића и две Нове године. Сећам се једног разговора с мојим драгим пријатељем Иринејом, српским епископом за Аустралију и Нови Зеланд, када сам га питао која је главна разлика између Англиканске цркве и Српске православне. „О, Џулијане”, одговорио је, „изненађен сам да неко твоје интелигенције поставља тако просто питање. Разлика је у томе што, кад се ти молиш Богу, то је међуградски позив, а ми кад се молимо локални.”

Дозволите ми да почнем са две божићне приче, које илуструју значај духовности и како сам је налазио у врло различитим периодима свог живота.

Замислите да сте седмогодишње дете у интернату. У 8.30 увече мали хор дечака одлази на спавање, а онда се одједном светла у спаваоници пале и појављује се директор.

„Облачите мантиле и папуче и пратите ме.” Четрдесет дечака одлази искричавом зимском стазом до манастира Кентерберијске катедрале, на уобичајено место за хор. Унутра је мрачно, осим светла код оргуља. За њима је седео само један старији човек са снежнобелом косом и дугим брковима и чекао да засвира. Музика нас је обузела. Бах, „Токата и фуга”, можда најмоћније дело за оргуље. Старац са брковима је био филозоф, теолог, нобеловац Алберт Швајцер, а његова једина публика 40 дечака који ће до краја живота памтити сваки тренутак те вечери. Божићни поклон од веома паметног директора.

Моја друга прича дешава се 13. децембра 1995. у Загребу, у кафетерији Унпрофора у време доручка. Мрачно и влажно јутро, кафетерија је пуна. Мушкарци и жене тридесет или четрдесет различитих националности налазе утеху у друштву и топлој храни. Деморалисана група за коју свет у том тренутку сматра да је заказала у свом задатку „служења миру”. Сведоци страшне нехуманости човека према човеку, где год је - или се тако чинило - сила победила право…

Одједном се светло пригуши и уђоше младе жене и мушкарци у белом, са свећама, у пратњи плавуше Свете Луције, која је на глави носила венац са свећама и певала:

У нашу мрачну кућу долази,

Носећи упаљене свеће,

Света Луција, Света Луција.

На послужавницима је било ролница с циметом и кекса с ђумбиром, а кад се светло упалило, препознали смо међу „анђелима” лица шведских војних полицајаца. Нема коме није пошла суза.

Ми пријатељи из других земаља радујемо се почетку Нове године за Србију и њен народ. Захвалан сам што они за мене нису странци, већ највеликодушнији домаћини и најватренији пријатељи са искреним и снажним инстинктом за гостопримство. Од срца хвала од вашег зета странца за овај дар пријатељства и гостопримства и што сте ми дозволили да ми дом буде у мојој вољеној Србији.

У том духу су неке новогодишње одлуке за моје домаћине, имајући, наравно, на уму заповест Оскара Вајлда да су „добре одлуке само бескорисни покушаји мешања у закона науке”.

А сада моји скромни предлози.

Позната је истина да Срби „не пропуштају прилику да пропусте прилику”. Молим вас да ове године ипак пропустите коју.

• Српски лидери треба да уче стратегију, а не тактику. Треба да гледају напред, а не назад, и пре свега треба да наставе да укључују већину становништва које је изгледа напокон почело да се укључује у стварне политичке процесе.

• Престаните да јурите кроз црвено… посебно у тридесет година старим „југићима” натовареним са 400 кг паприка.

• Не пушите у ресторанима, барем не између залогаја.

• Престаните да ми објашњавате славу. Једноставно не капирам!

• Поновите још једну сјајну годину у спорту и решите ендемске проблеме у фудбалу.

• Престаните да се ругате Црногорцима да су лењи и спори и упамтите да су Швеђани тако говорили за Норвежане док једног дана нису схватили да Норвежани хоће да купе „волво” за кеш.

• Дневник РТС-а молим за мање слика људи који седе на састанцима, страшно су досадни; и више временских прогноза, оне нису!

• Сетите се избеглица из 2015. године и памтите с поносом невероватан хуманитарни успех Србије која се њима бавила.

• Престане да причате и пишете о уласку у ЕУ и схватите да је процес тај који ће од Србије направити боље и срећније место.

И престаните да слушате самозадовољне и иритирајуће госте из Брисела који обећавају ово или оно поглавље. Не заборавите да ви контролишете брзину и садржај процеса, а не они.

А себи ово: да са већим задовољством толеришем будале, под условом да их то не охрабри да ми узму још више времена.

Моја главна молитва за 2016: „Драги Боже, дај ми дебели банковни рачун и танко тело. Молим те да то не помешаш као ове године.”

И на крају моја омиљена парола за 2015: „Молим те, престани да правиш глупе људе славним.”

Бивши помоћник генералног секретара УН