Понедељак, 15.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Свака част, Лекићу!

Како је утицајни твитераш снимио филм о премијеру и његовој цензури медија и за то још из буџета наплатио 800.000 динара
Подршка владе црно на бело: Кадар из филма „Медији у Србији: Хроника пропадања”

Срећом, Славиша Лекић, потписник телевизијског серијала „Медији у Србији: Хроника пропадања”, није министар. Јер да јесте, можда би до сада већ поднео оставку после свог фебруарског твита када је директорку Канцеларије за европске интеграције Ксенију Миленковић прозвао да је „клекла” да би добила ову функцију. Вероватно би у свом случају Лекић био принципијелан бар онолико колико се залагао за оставку министра војног Братислава Гашића због сличног гафа.

Међутим, Лекић није министар – мада захвата из буџета као да јесте – већ новинар упамћен по страственој подршци Динкићевом драконском Закону о информисању из 2009, који је на крају оборен пред Уставним судом. Против Закона, којим су уведене такве казне због којих су медији могли буквално да буду затворени, тада су гласали чак и социјалисти Ивице Дачића, наводећи да не желе да понове грешку и гуше новинаре као у време док су владали кад је на њиховом челу био Слободан Милошевић.

Није то једини испад овог утицајног твитераша против сопствених колега, које је својевремено „кажњавао и награђивао” додељивањем титула за бруку и понос професије у свом магазину „Статус”. У последњем серијалу „Хронике пропадања” посебно се позабавио таблоидизацијом Србије у доба владавине Александра Вучића, дакле од 2012. године па надаље. С једне стране, Лекић је огорчен што таблоиди нападају поједине личности, као што је Мирослав Мишковић, а са друге стране се жали на неподношљиву цензуру у Србији.

Ако је то тачно, на који је начин Лекић од те исте Вучићеве владе – односно од Министарства културе на чијем је челу Иван Тасовац – добио чак 800.000 динара буџетског новца за овај филм? И како је, у наставцима, могао тако исцензурисан да буде емитован на телевизији Н1, која је медијски партнер америчког Си-Ен-Ена? Ако бисмо ишли овом логиком, једини одговор био би да су Лекић и Вучић склопили тајни пакт, којим је овај твитераш прекомандован у „омиљеног критичара”. Бар Вучић зна како се то ради. У прилог Лекићеве фасцинираности председником владе говори и наслов његове књиге „Свака част, Вучићу!”, у којој је скупио све премијерове „мудре монологе”.

Све борећи се против таблоида, аутор, уз обавезне голишаве слике Станије и Сораје, преноси најгоре речи о данашњим новинарима, као што су „удвориштво”, „махање репом и језиком”... Тоалетоидни жаргон појављује се и када један од Лекићевих саговорника каже да српски новинари имају гузицу уместо главе, а главу уместо гузице. Други тврди да је трећина Срба функционално неписмена, а трећи напомиње да је циљна група којој се Вучић обраћа, односно његови бирачи, заправо свет с мање од три разреда основне школе! Ако одбацимо теорију да премијер није и Лекићев уредник, остаје нејасно зашто је Вучић народним парама финансирао емисију у којој аутор оптужује за гушење слободе изражавања и блати не само њега (то је већ његов проблем), већ и грађане који то све плаћају.

На удару се нашао и председник Томислав Николић, за кога се у Лекићевом филму каже да има „сумњив председнички потенцијал, па и намере”

На удару се нашао и Томислав Николић, за кога се у Лекићевом филму каже да има „сумњив председнички потенцијал, па и намере”, не наводећи какве су то намере и шта му је највише сумњиво. А Вучић, који је „главни и одговорни уредник Србије и главни кадровик”, је сам од себе направио медиј, тврди се даље, док су сами медији „Вучићев мегафон” и „Вучићева ударна песница”. Износи се и тврдња по којој су таблоиди наводно најмоћнији у Србији, а затим се приказује слика ловачких паса и сугестивни глас из позадине – биглови крећу у лов.

А кога они лове? Наравно, Бојана Пајтића о коме у овом филму нема ружних речи. Пајтић је тек „тврдоглави непријатељ Вучића”. Ако уз премијера, као његови верни биглови, стоје „Пинк” и „Информер”, филм ускраћује одговор на то – ко од десетина других штампаних и електронских медија у Србији стоји иза осталих политичких лидера. Да ли било ко од њих подржава Пајтића? Или Мишковића, који фигурира као главни јунак против Вучића? Хапшење овог бизнисмена оцењено је као Вучићев популизам, а кроз цео филм инсинуира се да премијер, као најмоћнији човек у земљи, лично одређује ко ће и када бити приведен.

Даље се већ потпуно одбацују све рукавице, па се у исти контекст ставља престанак важења закона о лустрацији и именовање на челна места у „Политици” и „Новостима” Љиљане Смајловић и Ратка Дмитровића, мада се не указује какве то везе има једно с другим. Иначе, Смајловићева и Дмитровић су на крају филма представљени на својеврсним потерницама, јер су одбили да учествују у снимању овог филма. А заједно с њима и коментатор „Политике” Александар Апостоловски, новинарка Оља Бећковић, уредник РТС-а Ненад Љ. Стефановић, главни уредник „Информера” Драган Ј. Вучићевић, директори ТВ Пинк и Студија Б Жељко Митровић и Ивана Вучићевић.

Већина њих је директно прозвана да спроводи Вучићеву цензуру – неки од њих машу репом, а неки језиком. А зашто? Зато што нико од њих не сме да објави да се премијер оженио. А затим се приказују снимци, између осталог, и из емисије Оље Бећковић, где се о тој свадби отворено говори. Нечија жеља да свој приватни чин ипак задржи у сфери приватности тумачи се као цензура, као да то није пракса у целом свету.

Да ли је Владимир Путин икада потврдио или демантовао да се наводно оженио гимнастичарком Алином Кабајевом, иако су западни медији месецима о томе брујали? Да ли је и Франсоа Оланд држао своју приватност далеко од камера, када је 2014. почео да се сусреће са глумицом Жили Гаје? Да ли је и Новак Ђоковић забранио снимање своје свадбе са супругом Јеленом? И да ли се све ово може назвати цензуром – или елементарном пристојношћу?

Али, како и сами саговорници у филму кажу: вест је оно што Вучић каже. Али, зашто је онда проблем ако је тај исти Вучић присутан у медијима, ако сви новинари само то и желе, да објаве његову изјаву? Ако он и његове изјаве нису релевантни, зашто онда толика опсесија њиме? И Лекић му је посветио цео филм, а за то још и добио из буџета пројектни новац! Срећом, Славиша Лекић (бар за сада) није министар, јер и сам каже да би онај ко жели функцију могао да клекне. А шта мора да уради онај ко добија буџетски новац? Па, ваљда само да што јаче пљуне по Вучићу и оптужи га за цензуру. Свака част, Лекићу!

Коментари14
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.