Хероја „разоткрило” писмо захвалности

Саша Вајић, професор физичке културе на Војној академији, није ни слутио да ће заувек памтити повратак са летовања из Хрватске. Тог 10. августа возио је трасом аутопута Шид–Београд, када је у близини Пећинаца наишао на неуобичајену гужву на друму.

Док је трогодишња кћеркица спавала у колима, Саша и његова супруга остали су затечени призором који су видели. На аутопуту су лежала тела једне жене и дечака од шест година. Били су запањени чињеницом да су људи наставили да возе, точковима су пролазили тик поред људских тела. Нико није стао, изашао из аутомобила и зауставио саобраћај. Саша се није двоумио ни тренутак. У колима је остала његова супруга с трогодишњом ћеркицом, а он је похитао у помоћ унесрећенима...

У том удесу троје људи је изгубило животе, а петоро је теже повређено. Свима њима Саша је пружио прву помоћ. Збринуо их је пре доласка лекара. Међу њима је било двоје животно угрожене деце. Ипак, како каже, из поштовања према жртвама није желео да истиче своју улогу. Није желео да његова храброст буде вест дана, уместо извештаја о погинулима у стравичној аутомобилској несрећи. То би вероватно остало тако да људи којима је спасао живот нису послали писмо захвалности Војној академији. Након тога Саша је пристао да са нама подели своју причу. Пре свега како би послао поруку младима колико је хуманост важна.

– У зауставној траци био је паркиран шлепер, видео сам пробијену банкину, кола сурвана у канал. Пришао сам ободу аутопута, до дечака који је ту седео. Није био повређен, али је неутешно вапио „Спасите ми бату!”  – почиње своју причу Вајић.

Окренуо се и видео тела која леже око слупаног возила у каналу. Људи су почели да се заустављају и радознало гледају шта се дешава. Међутим, нико није смогао снаге да помогне повређенима.

Саша је стрчао у канал, видео жену чија је глава била у крви. Зауставио јој је крварење мајицом, чврсто је стегао и наредио јој да држи импровизовани завој.

– Поред ње лежала је друга жена са дететом које је јаукало. Обрадовао сам се што дете јауче, то је био знак да није животно угрожен. У том тренутку сам уочио жену без свести на предњем седишту возила и девојчицу која лежи поред ње, као да спава – наставља Саша.

Пришао им је и опипао пулс. У том тренутку, жена почиње да се буди. Неконтролисано се трза и вратом удара у оштро парче лима. Саша је реаговао у тренутку. Стиснуо је жену из све снаге како би је спречио да се повреди. Срећом, веома брзо стижу ватрогасци. Исекли су лим и извукли повређену жену. Саша је из возила изнео њену ћеркицу. Осетио је да кркља, да безуспешно покушава да удахне ваздух. Ставио ју је на земљу, окренуо на бок да покуша да јој олакша дисање, али у том тренутку жена која је лежала на земљи почиње да га вуче за ногу. Тражила је помоћ јер је њено дете почело да се гуши и забацује главу.

– Поставио сам обоје деце на бок, једно са моје леве, друго са десне стране. Истовремено сам покушавао да им отворим уста. Успело ми је. Почели су да повраћају крв и белу пену, али су продисали. У том тренутку ме ухватила паника, урадио сам све што знам. Молио сам бога да што пре дође Хитна помоћ. Деци сам нон-стоп нешто причао, иако су били у несвести. Убрзо су се чуле сирене којима сам се први пут у животу силно обрадовао. Погледао сам око себе и видео људе који стоје и немо гледају повређене. Међу њима су били и полицајци. Само је један младић умивао једног од дечака и квасио му усне. Био сам у шоку – сећа се Вајић тих драматичних тренутака.

У том тренутку жена која је схватила да је јој је мајка погинула у удесу почела је да запомаже, покушавајући да устане, што би могло да погорша стање њених повреда. Није знао како да је умири. Напослетку је легао крај ње и почео да разговара, да је теши и бодри. То је трајало тридесетак минута.

Када су сви повређени били збринути, Саша се вратио у кола. Кћеркица се пробудила и рекао јој је да је пукла гума. Дошао је до куће, окупао се и одмах кренуо у Ургентни центар, да обиђе повређене. На ходнику је срео једну од жена којој је зауставио крварење из главе. Препознала га је и почела да плаче. Замолила га је да оде до дечје клинике у Тиршовој и да јој јави како је њено дете. Тек када је обишао све, умирио се и вратио својој породици.

Са свима који су повређени и са њиховим најближима и даље је у контакту. У октобру они су послали писмо захвалности Војној академији наводећи детаље херојског чина професора Вајића. Колеге су биле у шоку. Нису знали ништа о томе. Када је након тога Саша ушао на час, кадети су га дочекали громогласним аплаузом. Он је искористио прилику да им још једном понови колико је важно да буду добро обучени, како би могли да делују сталожено и стручно у свим ситуацијама. Сигуран је да би све његове колеге из Војске поступиле слично.

На крају разговора за наш лист, Вајић истиче да не жели да ово буде само прича о њему. Жели да похвали храброст и стручност ватрогасаца и екипа Хитне помоћи. И не жели да прећути како је, над том саобраћајном трагедијом, остала да лебди тамна сенка људи који су окренули главу и продужили вожњу док су крај њих нечији животи висили о концу...