Обамина стратегија на испиту у Рамадију

Елитне антитерористичке снаге ирачке армије ангажоване су у тешким борбама са исламистима за контролу града Рамадија, а битка се оцењује као озбиљан тест америчке стратегије која победу над Исламском државом види у ослонцу на савезничке копнене снаге по Ираку и Сирији.

Исламисти су Рамади, главни град провинције Анбар која чини трећину националне територије, освојили у мају претварајући га у симбол срамног пораза регуларне војске која се разбежала пред бројно десет пута слабијим нападачима.

Град на само стотинак километара западно од Багдада исламисти доживљавају као круну свог незадрживог напредовања отпочетог још јуна 2014. када су освојили други највећи ирачки град, Мосул.

Амерички секретар за одбрану Ештон Картер тада је љутито коментарисао да ирачке снаге не показују „вољу да се боре”, што је охрабривало јастребове у Пентагону да се успротиве одлуци председника Барака Обаме да не шаље америчке трупе за Ирак.

Операција преузимања Рамадија отворена је још почетком новембра пресецањем линија снабдевања. Инжењерија ирачких снага поправила је мост на реци Еуфрат омогућавајући офанзиву са запада.

Ирачки војни авиони су уочи почетка концентрисаног напада на град бацали летке позивајући преостало становништво да се хитно евакуише, али исламисти то не допуштају у намери да цивиле користе као људске штитове. У Рамадију је пре уласка Исламске државе живело око 450.000 људи, а сада не више од 5.000.

Сви извештаји потврђују да око 300 исламиста пружа жесток отпор и у уличним борбама вешто користи тактику урбане гериле као и мрежу подземних тунела који су не само заклон од коалиционих бомбардовања већ омогућавају већу мобилност и заштиту комуникација.

Експерти процењује да је пораз бораца калифата известан, али битка је много значајнија него заузимање града. Очекивана победа повратила би уздрмани морал ирачким снагама, а Обаминој администрацији дала потврду исправности дугорочне стратегије борбе против терориста која је често била мета критика.

Уколико ирачки војни команданти преузму Рамади, била би то прва значајна победа регуларне армије остварена без подршке курдских бораца или шиитских милиција које имају подршку Ирана.

Ирачки министар одбране Халед ел Обеиди процењује да после серије офанзива исламисти сада контролишу само 17 процената територије Ирака, за разлику од 40 процената прошле године.

Рамади има још једно симболично значење: тамо су се 2006. сунитска племена окренула против група попут Ал Каиде, што се сматра преломном тачком ирачког рата.

Ирачки војни планери су у операцијама ослонац потражили у око 6.000 бораца разних сунитских племена који се нису придружили исламистима већ су прошли америчку обуку. Како сунити чине већину у провинцији Анбар, Рамади би требало да означи почетак њиховог озбиљнијег ангажмана против сунитских џихадиста.

Шиитске милиције држе се по страни како би се избегли могући сукоби са сунитским цивилима и спречило понављање сцена из априла ове године када су шиитске милиције од исламиста преузеле град Тикрит вршећи одмазду над сунитским становништвом.

У земљи у којој је Исламска држава успешно експлоатисала секташку тензију, то би могао да буде важан тренутак јер би мањински ирачки сунити добили уверавања да централне власти у Багдаду, под контролом шиита, имају за циљ уништавање Исламске државе а не нову маргинализацију сунита.

Премијер Хајдер ел Абади најављује да ће наредни циљ после Рамадија бити Мосул, а поједини аналитичари говоре да би операције у Рамадију могле да постану модел за победу над Исламском државом у другим деловима Ирака, мада то у овом моменту делује сувише амбициозно.

Вашингтон је опрезан, али могло би да се ради о значајној, психолошки важној победи на крају године у којој су исламисти упркос свим бомбардовањима западне коалиције сачували велике делове самопроглашеног калифата, а своје терористичке активности проширили по Европи и САД.

Не значи ипак да се симболиком Рамадија отклањају опасности. Ирачке снаге безбедности, у чију су обуку и наоружавање Американци утрошили милијарде долара, и даље су махом шиитске снаге. Влада премијера Абадија процењује да је сама у стању да се избори са исламистима па је и даље неповерљива према сунитима и није испунила обећање да ће наоружати оне који су спремни да се супротставе Исламској држави.

То је још далеко од општег закључка да без политичког помирења шиита и сунита и укључивања Курда нема победе над исламистима, још мање трајног мира у Ираку.