Преломни децембар

Испраћамо стару годину, такозвану преломну, без имало жаљења. Ни сузе. А нова долази млада, лепа, насмејана, наивна... Док белосветски мангупи не искористе ово последње. Наши, пак, не чекају то зауставно време од четрнаест дана, када и нама долази, него су јој унапред доделили епитет још преломније и још успешније. Унапред, као оно Обами Нобела. Биће све као у бајци. Као на конференцијама за штампу и телевизијским наступима нашег премијера. Једног од наших премијера, јер овај наш има двоструку улогу у српској традицији. Спољну политику води као софистицирани кнез Милош. Одмерено, миротворно. Интелигентан је, образован, правилније говори енглески него Тома и Дачић, а поготово Бабић, српски. Ови намазани из Европске уније на хлеб да га мажу.

А чим се врати кући, постаје Карађорђе. Самоуверен, напрасит, мења речник: Нисам ја блесав (те речи нема у енглеском), не дам овога, не дам онога, не дам паре и тачка! Иако држи на оку своје кнежеве, они раде шта хоће, чим изађу из зграде владе и заврше удварање вожду. Тако су, поред војске и полиције, и образовање, и култура, и правосуђе, па и пољопривреда, постали министарства силе. Поготово култура.

За то време Милоша и Карађорђа, опозиција је (то јест Турци изјелице) у мишјој рупи. Сад се, као, баве левичарењем, мада су многи од њих и почели са оним – лева рука, десни џеп.

Само, вожд мора да набави џебану, са ове или са оне стране. Хрвати купују (чуј-купују) америчке ракете типа Славонија–Београд на води. Мораћемо да обезбедимо наш голоруки народ на другој страни, мада ни код бабушке нема џабе. Па нека почне генерална проба трећег светског рата. Ако буде среће. Ми, додуше, још нисмо спремни за генералну пробу, јер не знамо текст улоге.

Шта је, ту је, карте су већ распродате.