Како протерати „њоке” из јавних предузећа

За оне који се не разумеју у гастрономију, њоке су италијанске кнеделице од куваног кромпира и брашна. Али у земљи најбољег бифтека, говеђих ребара и котлета, ово јело се обавезно припрема за ручак само 29. у месецу, кад се иначе исплаћују плате у јавним предузећима, управи и већини приватних компанија. Аргентинци верују да ће им, ако једу њоке дванаест пута годишње, и то баш на крају месеца (сваког 29), баш то тесто донети срећу и благостање, поготово ако испод тањира ставе неки долар, пошто у домаћу валуту одавно немају поверења. Нико се више ни не пита да ли у овом сујеверју има и трунке истине, већ једу њоке, па шта год да буде.

Кад тачно, то се не зна, тек људи који се на свом радном месту појављују само 29, кад им се исплаћује зарада, добили су име по италијанском јелу. „Њоке” долазе на посао једанпут месечно да добију плату и по томе су слични италијанском јелу. Разлика је у томе што људи „њоке” празне џепове и стомак радног народа, док се од правих њока брзо заситиш и још се при том уљуљкаш у нади да ћеш постати имућан.

Од четири милиона државних службеника, рачуна се да у Аргентини између пет и седам одсто припада групи нерадника који су на послу само кад подижу плату. Ако свако од њих добија по 600 долара, а има их који су за нерад награђени много више, на годишњем нивоу се из буџета одлије 20 милијарди долара, по рачуници коју изводи поуздани, али конзервативни, буеносајрески лист „Насион”. Ова сума новца узета од пореских обвезника прелива се у џепове „њока”, који буквално не раде ништа. Кад би се при том у губитке урачунале и зараде оних који су запослени без стручне провере, по партијској линији, те не умеју да раде посао за који су добро плаћени, Аргентинцима би се завртело у глави.

Не само у Аргентини, држава је на првом месту по броју запослених, при чему не спроводи ни најмању контролу над обављеним послом.

Зашто се то тако ради, на то питање има много одговора. Али аргентински блогери истичу да се на такав начин обезбеђује новац из буџета за политичку странку на власти.

Аргентина не зна тачно ни колико има државних службеника. Иако ова земља никада није добро стајала са рачунањем, па ни са најпростијим сабирањем и одузимањем, нови председник Маурисио Макри, који је дошао на чело државе после 12 година владавине Нестора и Кристине Киршнер, тврди да ће се то променити.

У недостатку веродостојних домаћих статистичких података, узимају се бројеви до којих су дошле независне регионалне институције, као што је Фондација за економска истраживања у Латинској Америци. По њима, када је Нестор Киршнер ступио на власт (2003), у државним службама радило је нешто више од 2,2 милиона радника. А до краја 2015, када је истекао мандат Кристини Киршнер, овај број је порастао на четири милиона. Што се више ближио крај власти Кристине Киршнер, најављујући долазак новог председника, то је број њених „њока” у државним органима рапидно растао.

Само се по себи разуме да су платни спискови нарочито пренадувани у сенату или у влади, тамо где су места најплаћенија, и да балони пуцају чим дође до смене власти, да би почело ново надувавање. Тако је екипа око новоизабраног Маурисија Макрија открила да сваки аргентински сенатор има око себе у просеку по 83 запослена помоћника. Само у одељењу за информисање министарства пољопривреде ради 86 новинара.

Да би се држава ослободила Кристининих „њока”, створено је Министарство за модернизацију. Новоизабрани модерни министар тврди да ће сви случајеви бити разматрани посебно. И чим се за неког утврди да је запослен, али не ради, он ће бити аутоматски скинут са платног списка. Андрес Ибара објашњава циљ нове владе: Аргентина ће бити  јака, модерна држава у служби својих грађана.

Нова власт не очекује велике тешкоће у раздвајању жита од кукоља. Нико не воли да ради, док други пландује и прима плату. Сами службеници, који одговорно обављају свој посао, помажу у откривању нерадника.

Све ово не може да прође без борбе супротстављених синдикалних група. Док синдикати уз Макрија тврде да ће из Аргентине једном заувек бити искорењене „њоке” – „не и оне италијанске, које се једу” – моћни синдикалисти лојални Кристини Киршнер најављују штрајк за 29. јануар. Не само да ће као и сваког другог месеца на тај дан јести њоке, већ нико у Аргентини неће ићи на посао. А уз плату траже од Макрија да им исплати посебну надокнаду за повећане трошкове живота.

Новоизабрани председник потиче из богате породице бизнисмена италијанског порекла. Циљ му је да Аргентину приближи Америци и да привуче нове стране инвестиције. Каже да не воли њоке.

Многи, међутим, мисле да ће једне њоке бити замењене другим – Кристинине Макријевим – како је то увек досад било после смене власти. Традиција мора да се поштује.