Херој који спасава изгубљене дечаке

„Како сте се сетили баш мене”, видно изненађен упитао је Горан Милутиновић (45), возач аутобуса ГСП-а на линији 72, када смо му јавили да је наша рубрика њега одабрала за градску личност 2015. године.

У предвечерје 23. септембра у његов аутобус на новобеоградском стајалишту „Марко Ристић” ушао је двогодишњи Огњен П. Дечак је неприметно ишетао из вртића „Звездана прашина”, једног од безбедносно најопремљенијих обданишта, и прошетао преко три улице. Васпитачице, помоћно особље, пролазници, радници у бројним радњама на траси којом је Огњен прошао – нико од њих није обратио пажњу на малишана. То је учинио тек Горан!
– Нисам ја херој, не доживљавам себе тако. Реаговао сам као нормалан човек. Било па прошло. Нисам се надао да ће ме се ико сетити. Кад сам видео да неки, ових дана, у догађаје године убрајају помоћ псу, било ми је мало криво што нису и овај догађај уврстили, али не због мене, него што је дете ваљда драгоценије од свега – каже Горан тврдећи да би опет исто поступио.

– Тада сам рекао, а тврдим и сад. Да су путници почели да се буне што се задржавамо и не крећемо, све бих их избацио из возила. Брзо се живи у Београду и свако гледа на себе, али деца су приоритет. Посебно пазим када ми у аутобус улазе деца, инвалиди и стари. Тако сам уочио и Огњена – присећа се возач који ни сада не може да схвати да нико није приметио дете које је шетало у патофницама и шортсу.

– Било је путника који су хтели да помогну, да одведу дете у вртић, али ја нисам дао ништа без полиције – наводи Горан чији поступак није изненадио супругу Александру (35).

Она је била код куће када јој је муж стигао с посла. Како је ушао, телефони су почели да звоне. Ништа јој није било јасно. Када је стигао да исприча шта се десило, супруга се није изненадила.

– Било ми је драго што је тако поступио. Није важно чије је дете, за њега су прво деца, па све остало. Само нисам очекивала да ће све дотле доћи – каже Сашка, како је зове Горан.

А докле је дошло?

Горан је преко ноћи постао јунак у ОШ „Драган Лукић” коју похађају ћерка Милица (12) и син Дамјан (7). Честитали су му и у вртићу у који иде најмлађи син Јован (5). Тог месеца Милутиновић, који са породицом као подстанар станује на Лединама, добио је 20 одсто увећану плату. Колеге су се шалиле да је причу изрежирао како би писали и причали о њему.

– Видео сам се са Огњеновим родитељима. Њихова девојчица иде у исту школу где и наша деца, Огњенов тата је из истог краја одакле сам и ја. Захвалили су ми и купили играчке мојој деци. Још једном су путовали са мном и договорили смо се да се видимо – прича Горан који је имао сличних ситуација у каријери.

– На старој окретници 75 у Веспучијевој улици пре неколико година ушла су ми два дечака. Причам са њима, питам где иду. Они кажу адресу, а ја знам да у том крају нема кућа. Повезем их да их мало провозам, да иду са мном на Зелени венац. Кад смо стигли, извадио сам кључ из мотора, а њих замолим да чувају аутобус. Отишао сам код отправника да му кажем да позове полицију. Чекали су ме на окретници на Бежанији. Ту су преузели дечаке и, како сам претпоставио, они су изашли из дома и бојали су се васпитача – присећа се Горан.

Има свакаквих возача, каже, али и свакаквих путника. Највише га нервирају они који не уступају место родитељима са децом или старима.

– Не можемо ми само да возимо и не гледамо ништа друго. Отварам четворе очи. Морам. Неки улазе, куцају поруке и не гледају куд иду, други трче испред аутобуса да им не побегне, као да им је последњи – примећује Горан док је за воланом градске грдосије на линији 72.

Ништа му не пада тешко, иако је прошле године имао инфаркт.

– Ко шиша инфаркт, битна су деца. Морам за њих да створим док још могу. Ја сам имао тешко детињство. Када сам се оженио, дуго смо имали само Милицу, и њој је живот био угрожен у једном тренутку. Волео бих да имам више времена да уживам са њима, да одемо у мој Долац код Ниша... Нас двоје радимо у супротним сменама, сваки тренутак гледамо да још нешто урадимо, да што више обезбедимо. Таква су времена – слеже раменима скроман породични човек окружен љубављу своје породице.