Муком до музике у Монголији

И док је данас музика готово свима надохват руке, неки пролазе и кроз Танталове муке да би уживали у њој. Колико год незамисливо звучало, све доскора људи у Монголији морали су да путују више од хиљаду километара, и то преко пустиње Гоби, да би „пазарили” музику. Јер, најближа музичка продавница била је у далеком Пекингу.

Иако је куповина музике на физичким форматима, бар у развијеном свету, одавно постала пасе, а дигиталне платформе „све и свја”, у Монголији тек од прошле године пасионирани слушаоци имају прилику да је купе у престоници, Улан Батору, у новој специјализованој продавници. Иако је за неверицу, прву продавницу – „Dund Gol Records” отворио је музички заљубљеник Батболд Баву, који је, према писању Би-Би-Сија, случајно почео да скупља плоче пре десетак година, и то тако што их је спасао из контејнера на музичком колеџу у Лондону, где је студирао.

Скупља све жанрове и у колекцији, која броји 3.000 наслова, има свега: од Бетовена и плоча кубанске и јеврејске музике, преко хип-хопа, или Едит Пјаф, до поп група из Белорусије и Монголије. Ако ништа друго, бар може да се похвали да има највећу музичку колекцију у својој домовини. Значајан део у њој заузима селекција албума из совјетске ере – неке од њих биле су прокријумчарене у земљу, јер другачије не би могле да прођу строгу контролу коју су наметнуле тадашње комунистичке власти.  

Баву је, занимљиво, већ успео да привуче и стране муштерије. Музички љубитељи из Израела, Јужне Африке, Немачке и САД већ су копали по његовом музичком благу, у коме се налазе и очуване плоче „Би џиза” и „Битлса”, објављене у СССР-у.

Више не мора да „претура” по контејнерима, јер плоче му данас саме долазе. Пре неколико месеци позвао га је један младић да дође у сиротињски кварт где живи готово милион номада, јер је тамо било више од стотину плоча. Међу њима, плоче Шарла Азнавура и Елвиса Прислија, али и нека немачка издања из 1978, или госпел винили штампани у Чехословачкој 1963. године. Верује да су припадале неком монголском дипломати који их је куповао у иностранству пре више од две деценије, с обзиром на то да је једино неко на таквом положају могао да унесе плоче у Монголију.

Скоро је једна монголска девојка дошла у радњу само да би видела како изгледа музички стуб, јер их је видела у филмовима. Зато је недавно увезао десет грамофона, како би неки Монголци коначно могли да имају то „чудо технике”…