Мајстор, мајстор сцене, управник…

Рођен је у Кладову, али од најранијег детињства је у Београду. Памти лета на Дорћолу шездесетих прошлог века, а везан је и за Баново брдо где је провео тинејџерске дане. Надимак по коме га сви познају добио је зато што је био буцкаст као клинац. Српски глумац Светислав – Буле Гонцић, данас управник УК „Вук Стефановић Караџић”, најмлађег театра у престоници, нашем главном граду ни после пола века не може да нађе ниједну ману.

Дорћол – сланина из котла и вестерн

– Растао сам у Улици херцег Стјепана на Дорћолу. Тај период памтим по вестерну „Црвена река”. Половином шездесетих гледао сам га бар педесет пута у Дому културе, који се налазио одмах поред ГСП-а где је мој ћале био кинооператер. Он је био и домар у ОШ „Прва пролетерска бригада”, данас ОШ „Стари град”. Она се, као и друге тадашње школе, грејала на угаљ, па сам ја повремено тамо одлазио и са ложачем пекао неке кобаје и сланину у ложишту – присећа се Гонцић.

Баново брдо – сећања из мајсторске радионице

Са родитељима се већ 1966. преселио на Баново брдо. Прво је похађао ОШ „Милоје Павловић”, а онда осмолетку „Бановић Страхиња”. Када је мало одрастао, средином седамдесетих, отац га је послао у аутомеханичарску радњу.

– Три године сам провео код предратног мајстора Дукића. Прве две сам само прао делове. Али, драго ми је што сам имао прилику да учим јер и данас користим знања која сам код њега стекао – каже Гонцић који још чува поједине алатке из те радионице.

Буле је и од оца, који је био мајстор, научио поједине вештине, попут ситих поправки или лепљења плочица.

Радио Београд – прва глумачка искуства

Буле се радо сећа дана проведених у Радио Београду, у школи чувеног Бате Миладиновића у коју га је уписала мајка.

– Био сам у групи која се стално играла, јер глума и јесте игра. Била је то озбиљна школа, изнедрила је најпознатије глумце и водитеље. Ако неко из такве групе касније и није постао глумац, сви смо научили лепо да говоримо и да будемо социјализовани – прича Буле, али и признаје да није увек био спреман да учи све што се од њега тражило.

Многи су покушавали да га мало преваспитају и укроте. Али успешно им је измицао.

Тако је било и код Бранка Бауера. Са њим је радио као несташни дванаестогодишњак.

– Срео сам га тек када сам завршио академију. Ја њему: „Добар дан, чика Бранко”, а он мени: „Који си ти, мали?” Ја га подсетим, на шта ће он: „Па, шта радиш сада?”, а ја му кажем да сам завршио глуму. Одмери ме сумњичаво и додаде: „Па ти се још бавиш тиме!” – са осмехом прича Гонцић.

Пријатељство са Соњом Савић

На ФДУ-у био је у изузетно јакој групи са Жарком Лаушевићем, Зораном Цвијановићем и Соњом Савић, са којом је био пријатељ од седме године.

– Она је била специфична и врло јака особа. Гледала је увек даље и предлагала шта би било добро да радимо и веома сам јој захвалан на томе. Јер да није било ње да ми укаже, вероватно не бих ни снимио неке филмове као што је „Шећерна водица” – прича Гонцић.

На челу куће писаца

Буле Гонцић је на челу УК „Вук” од пре годину дана. Има задатак сасвим другачији од глумачког. Бити менаџер једне установе значи нешто ново и другачије.

– Морамо да унапредимо оно што већ постоји како бисмо пружили што више културних садржаја. За стварање тих нових програма, сматрам, треба да буду задужене млађе генерације – каже Гонцић. Његова је жеља да „Вук” постане и кућа писца не само због назива саме установе и сцене „Александар Поповић”, већ и због тога што је у плану да друга сцена у најмлађем престоничком театру понесе име Бранислава Нушића.

– Кућа писаца треба да постане јер имамо сјајне младе писце. Недавно смо откупили текст једне младе ауторке и то дело је већ имало премијеру – указује Гонцић.

Срећан због обнове „Бошка Бухе”

Најмлађи суграђани, али и други клинци Булета памте и по римејку култне серије „На слово, на слово”, квизу „Кроз врата знања до путовања”, синхронизацији цртаћа... Таквих програма некада је било свакодневно, а сада повремено. Али, Гонцић сматра да се ситуација поново окреће у корист најмлађих.

– Ту улогу сада имају дечја позоришта. „Душко Радовић” је реновиран, обнавља се и „Бошко Буха”. Срећан сам, јер то значи да ће обновом зграде на Тргу републике деца добити леп простор за своје садржаје – каже он.

Београде, Београде

Знани и мање познати Београђани сваког дана гунђају на Београд и налазе му мане. Али, Буле Гонцић истиче да српској престоници ништа не фали. За њега она је лепа, права метропола, воли је онакву каква је данас.

– Београд је диван град и не бих га мењао ни за шта, само да ми нисмо бесни и луди. Не умем да дефинишем због чега га волим. Ваљда су ту љубав створиле успомене које има свако од нас ко је одрастао у њему. Београд је неоспорно озбиљна метропола и у себи прелама искуства различитих култура. Ту врсту толеранције је одувек имао – указује Гонцић.