Београђанка у Сарајеву

Кад сам пре шест месеци први пут дошла у Сарајево, о томе како људи овде живе знала сам таман колико и просечно обавештени Британац, Скандинавац или Американац, иако долазим из нешто више од 300 километара удаљеног Београда, који се додуше чини много даљим, пошто се тај пут колима прелази за најмање пет сати. Нажалост, рођена сам касно да бих на школске екскурзије ишла од Вардара до Триглава, али, на срећу, рођена сам касно и да бих знала сурове детаље из рата, чији се ожиљци, и после 20 година, још виде. Највише на фасадама зграда.

Кад чују екавицу, традиционално непосредне Сарајлије ће већ после треће реченице питати одакле сте, или ће очекујући потврдан одговор изустити: „Јесте ли из Београда?” И увек ће после вашег „да, из Београда”, рећи нешто позитивно. Казаће како су баш недавно тамо били, углавном код неког лекара или у посети родбини. Рећи ће и да су послом повезани са неким из српске престонице.

Рат пред вама нерадо помињу. Ако им се и омакне нешто из деведесетих, за све ће окривити политику и политичаре. Њих не криве само за прошлост, већ и за садашњост – мале плате, просечна је овде око 420 евра, и пензије (просечна око 180 евра), незапосленост од 30 одсто, корупцију, непотизам, партијско запошљавање. Звучи познато?

Ти подаци о лошем животном стандарду ипак се не уклапају уз бројне шопинг-центре, слике стално пуних кафића и наоко добар возни парк, који „кваре” предратни „голфови двојке”. Већ после првог дана саобраћајна гужва чинила ми се много већом него у Београду. Тумачим то оптичком варком због ужих улица, а онда и за зелено светло за пешаке мислим да је оптичка варка. Саобраћајни инжењери рачунали су на добру кондицију кад су га пројектовали да траје једва мало дуже него трептај ока. Тек што се уверите да је прелаз безбедан и направите први корак, већ је поцрвенело. Веровала сам најпре да је у питању квар или макар да је то случај само са тим једним семафором, све док убрзо нисам схватила да је то правило, а не изузетак.

А правило је и редовна ванредна ситуација са водоснабдевањем. Кад први пут после поноћи наиђете на суве славине, мислићете да је због квара. Нико вам пре тога неће рећи да мало више од пола града од поноћи до пет ујутру остаје без воде, јер је водовод, како признају и они задужени за његово одржавање, „бушан ко ђевђир” – из цеви исцури две трећине воде. Прећутаће то не због лоше намере, него зато што су се навикли на стање које годинама траје. Мирите се са чињеницом да воде има и на Марсу, али не и у Сарајеву, и прелазите на „план Б” са пластичним флашама и балонима и пазите да све што има везе са водом завршите до поноћи, као Пепељуга.

Док странци већином пију флаширану, Сарајлије користе „чесмовачу”, верујући надлежнима да је исправна за пиће. Признајем, и ја сам, док из водовода нису рекли, тражећи оправдање за несташице, како велика километража цеви потиче још из аустроугарског периода. Помисао на стање тих цеви и воду која кроз њих пролази, вратила ме је у прву групу – странце.

Због воде ћете се, чак и ако сте атеиста, радовати сваком верском празнику, и рамазану, и Бајраму, и православном и католичком Божићу и Ускрсу. Богу хвала, тад је има и ноћу. Сви ови празници, славили их или не, донеће вам нерадан дан. Слободни дани, зими нарочито, добро дођу као прилика да се из града који се гуши у смогу побегне на неку од околних планина. Због смога први пут се овде срећем са дилемом да ли ће у стану бити мање загушљиво ако је отворен прозор или ако остане затворен.

Дилема је била и да ли оставити ауто са београдским таблицама на паркингу испред зграде или изнајмити гаражу. Прва опција се до сада, да куцнем у дрво, показала као добар избор.

Кад смо код бирања, овде је нешто мање познатих светских брендова одеће и обуће него у Београду, али довољно да задовољи већину. Што се избора хране тиче, поред ћевапа, пита и других домаћих специјалитета, сигурно нећете остати гладни, али ако сте баш љубитељ свињетине, требаће вам мало више труда док вам се и та врста меса не нађе на тањиру. Ипак, у већим супермаркетима (у којима ћете се осећати као да сте у Београду, јер је и овде, баш као и тамо, већина ствари произведена у Србији или Хрватској) и мањим пијачним месарама има и те врсте меса.

Свињетину, али ни алкохол нећете наћи у једном од модерних шопинг-молова у центру града – Би-Би-Ај центру. После узалудног трагања по огромном супермаркету познатог хрватског бизнисмена, следи питање продавачици где стоји пиво или вино, која узвраћа погледом као да је питање било: „Морам ли да платим ово што сам узела”. Можда зато што је та тема у овдашњој јавности била предмет расправа још кад је здање грађено на месту некадашње робне куће „Сарајка”. Тада је информација да, на захтев инвеститора из Саудијске Арабије, у ресторанима, кафићима и радњама у том центру не смеју да се служе алкохол и свињско месо, изазвала доста негативних реакција.

Алкохол се не служи ни на Башчаршији, што квари угођај онима који воле да ћевапе, неизоставни део укусних сарајевских гурманлука, „залију” пивом. Општинске власти су увеле забрану точења алкохола у непосредној близини образовних институција и верских објеката којих на Башчаршији има на сваком ћошку. И због овог је било негодовања, а поједине Сарајлије кажу да и угоститељима одговара да се гости што брже смењују, да се не задржавају сатима док „густирају” једну флашу пива. Ипак, за љубитеље „добре капљице” има више него довољно места за уживање.

Ако се због тога што пијем флаширану воду у Сарајеву понашам као странац, сасвим сигурно се осећам као домаћа док са дететом купујем на оближњој пијаци или у пекари. Готово да се није десило да мој двоипогодишњак не добије на поклон неку кифлу или воћку, иако знају да „нисам одавле”, јер редовно тражим „хлеб” уместо „хљеб” или „шаргарепу”, а не мркву.

Ипак, тај осећај добродошлице неретко се смењивао са нелагодом, па чак и осећајем кривице приликом првих сусрета са спомен-плочама на којима пише колико су грађана Сарајева на том месту убили „српски агресори” или „српски злочинци”. Убиство, па још цивила, деце нарочито, несумњиви је злочин, али као неко из чије фамилије нико није учествовао у том рату, нити га на било који начин подржавао, немам неки избор – или да верујем да моје одговорности за те жртве нема, или да (не)прихватим концепт колективне кривице.

Пола године живота у Сарајеву свакако није довољно да могу да изводим закључке о самом граду или о менталитету његових житеља. То је, опет, предуго да би све што сам видела и доживела стало у један текст. А одговор на једно од најчешће постављених питања о Сарајеву – колико се променило после рата – немам. Нисам овде живела пре.