Замке склапачке економије

Европска банка за обнову и развој недавно је објавила свој годишњи извештај о транзицији у 2015.

Главни економиста ове банке, Ханс Петер Ланкес, изразио је разочарање због лоших економских кретања у земљама у транзицији. Глобална финансијска криза је за све крива, сви се слажу, укључујући и бившег гувернера Народне банке Србије Радована Јелашића, који сматра да су банке у периоду транзиције пружиле значајну подршку приватном сектору. Други панелиста, професор Лондонске школе економије, Данијел Фереира, такође је сигуран да, чим се криза заврши, предстоји економски раст. Све звучи као бајка.
Реалност је, нажалост, другачија, као што је истакнуто и у самом извештају: инвестиције у региону су у дугорочном паду, регионални економски раст је у просеку 1,9 одсто, са земљама попут Србије и Хрватске, које су у 2015. једва оствариле 0,5, односно 0,9 одсто. Можемо ли заиста себи приуштити сакривање иза завеса глобалне финансијске кризе? Прошло је седам година од банкрота Лиман брадерса 2008. и настале хипотекарне кризе. Криза није погодила само транзициони регион и Србију него и остатак света.

Ипак, неке земље скоро да нису ни осетиле рецесију. Белорусија (која је годинама под санкцијама ЕУ), земља врло сличне економске структуре и социјалистичке прошлости као Србија, имала је позитиван економски раст последњих 14 година у континуитету. Просечан грађанин Белорусије, и поред санкција, заради у просеку 25 одсто више од просечног грађанина Србије, земље која је усвојила све неолибералне инструкције из ЕУ.

Србија се беспоговорно везала за економију ЕУ, из различитих идеолошких разлога, стварајући екстремну економску зависност од Брисела. С обзиром на то да земље ЕУ пате од спорог економског раста, а да су њихове мултинационалне компаније све више заинтересоване да продру на брзорастућа азијска тржишта, транзициони регион не може да се ослони само на стране директне инвестиције (СДИ) ради отварања радних места, а камоли због преноса технологија и ефекта преливања.

Трка са другим земљама у игри субвенционисања страних компанија нема никаквог економског смисла. Напротив, то је лош покушај да се надомести трошак инвеститору због пословања у високо корумпираним земљама. С друге стране, економски односи са брзорастућим економијама Азије били су занемарени, све у покушају да се покаже лојалност водећим земљама ЕУ. Али, чланство у различитим унијама није оно што мотивише инвеститоре.

Ипак, СДИ остају главни извор високих капиталних прилива. Истовремено, сам капитал је најмање важна ствар која треба да интересује земље када привлаче инвеститоре. Стране директне инвестиције могу донети знање, технологије, приступ новим тржиштима и, што је најважније, улагања у људски капитал. Нажалост, та врста бенефита најчешће је доступна само развијеним земљама. Транзициони регион окупиран је активностима ниског технолошког интензитета мултинационалних компанија, које су заинтересоване искључиво за смањење трошкова радне снаге. Та врста предузећа чини више од 80 одсто инвестиција, она отварају погоне и запошљавају локалну радну снагу за обављање мануелних операција.

Тако је Србија постала склапачка економија. Економска политика која промовише јефтину радну снагу као предност земље осуђена је на пропаст. Не само да је то супротно циљевима повећања животног стандарда већ је све више земаља које могу понудити апсолутно исто. Излазак из замке склапачке економије немогућ је без озбиљних улагања у људски капитал и обрачуна с непотизмом.

Користи од СДИ су условљене, између осталог, високим апсорпционим капацитетом и независношћу институција. Нажалост, креатори српске економске политике опседнути су привлачењем СДИ, верујући да ће тако решити незапосленост као кључни проблем. Није незапосленост суштински проблем, већ квалитет запослености. Низак квалитет запослености довео је до тога да је Србија заглављена у транзицији.

Ипак, постоји простор за диверзификацију прилива страних директних инвестиција које би могле да ублаже садашња ограничења спољног финансирања. Инвестиције из развијених економија (и оних које нису чланице ЕУ) треба да буду приоритет, али циљање СДИ из брзорастућих економија је од кључног значаја. Само Кина улаже око 22 милијарде долара у транзициони регион сваке године, то су инвестиције које Србија треба да тежи да преузме.

Јасно је да земље у транзицији не могу много очекивати од локалних приватних извора финансирања, који износе само око три милијарде долара годишње у целом транзиционом региону, док стране директне инвестиције достижу око 66 милијарди долара годишње. Основни корак за Србију је да, у овој суми, узме учешће од најмање пет одсто годишње (уместо досадашњих један до два процента) и изврши масивно инвестирање у железничку и путну инфраструктуру.

Друго, инвестиције у људски капитал најважније су за постизање било каквих потенцијалних користи од СДИ. Исто тако, свима би требало да буде јасно да је бесконачно понављање тезе да ће интеграције у ЕУ значити већи прилив страних директних инвестиција – потпуни апсурд и са теоријског и са емпиријског становишта.

Земљама попут Србије требало би да је циљ значајно инвестирање у домаће иновације и повећавање свог удела у глобалној расподели СДИ. Како је пракса показала, ни ЕУ, ни државне субвенције неће помоћи да се ово оствари.

*Докторанд Економског института Универзитета Рединг, Велика Британија