Деконструкција

Испричати филмску причу значи поштовати дијалектичку тријаду теза – антитеза – синтеза. Најпре се постави теза, општа замисао, сценарио. То је теоретска, писмена форма будућег дела и још увек представља само мртво слово на папиру. Затим долази антитеза, приступа се реализацији филма. Али то се остварује део по део, по правилу никада редоследом, и често, због компликованости самог снимања, у веома дугачком временском распону. На крају на ред долази синтеза, монтажа и постпродукција, коначно уобличавање. На овај начин сваки филм пролази кроз фазе у којима стално мења свој облик. То је неминовно: метаморфоза је настала као резултат сукоба идеје са материјом.

Међутим, на крају нашег миленијума у области филозофије и уметности појавило се нешто што је све ово окренуло наглавачке. Француски филозоф Жак Дерида покренуо је лавину преиспитивања постојећег поступка у књижевности и осталим уметностима тврдњом да једно уметничко дело не подразумева само оно што је аутор хтео да каже или прикаже већ и низ околности у којима је оно настало и оно што се у међувремену догодило. Тако је значење једног дела допуњено разним другим значењима, често сасвим контрадикторним. Назвао је то – деконструкција.

Оно што је уследило било је на том трагу. Пада ми на памет Кишов превод Молијеровог „Дон Жуана”, у коме Дон Жуан и Зганарел говоре Стеријиним, а Дона Елвира Држићевим језиком. Оваква деконструкција једног класичног дела толико је генијална да се у књижевном изразу приближава самом оригиналу. У театру је почео такозвани постдрамски период у коме долази до деконструкције самог позоришног текста, нечег што је доскора представљало суштину драме. Са „Петпарачким причама” Тарантина најзад је конкретно остварена Годарова препорука да „прича треба да има почетак, средину и крај, али не обавезно тим редом”…

Помињем ове стручне, компликоване процедуре у уметности како бих започео нешто јако шкакљиво, нешто за шта ни сам нисам уверен да је најбољи начин размишљања. Али, могу бар да поставим питање које ни на шта не обавезује, зар не? Питање, дакле, гласи: деконструкција – није ли то оно што нам је у овим нашим тешким, чемерним животима, у једном од најтужнијих периода наше историје неопходно?

Шта би се могло деконструисати? Пре свега, наша лична уверења. При том не мислим да би она морала бити нужно одбачена. Али могли бисмо их поштено анализирати, сагледати са разних страна, додати нове моменте које нисмо до сада узимали у обзир, укратко – деконструисати их. Мислим да би се после тога већина наших убеђења указала у сасвим другом светлу, нарочито она за које ће се испоставити да су најобичније заблуде, предрасуде које у нама чаме ко зна од када. Захваљујући недостатку храбрости, лењости или глупости, спречени смо да их преиспитамо. Колико пута смо имали прилике за то? И колико пута смо одговоре на здраворазумска питања једноставно избегли?

Затим опште признате вредности и недодирљиви друштвени фетиши. Оно што се никада не доводи у питање. Устаљена подела на добро и лоше, на пример. Можемо ли поново размишљати о ономе што се одвајкада сматра добрим? Термин „одвајкада” не узима у обзир критичко мишљење, проток времена и промену околности које оно носи. Исто је и са минусом – злом. Бојати се нечега или мрзети нешто априори подразумева искључивање разума. Не кажем да би све требало окренути наглавце, све што је до сада сматрано добрим прогласити злим и обратно. Али, размишљати, размишљати… Од тога неће бити велике штете.

Узмимо за пример митове. Рецимо, онај везан за Краљевића Марка. На страну то што га својим јунаком сматрају разни други народи као, на пример, Бугари. Посматрајмо ту митску личност у контексту наших јуначких песама. Краљевић Марко је човек надљудских способности, сличан грчком Хераклу. Његово омиљено оружје је топуз од 66 ока (85 кг) и има крилатог коња Шарца, са којим пије рујно вино. Као и његов узор Херакле, склон је наглим изливима беса, али у исто време је заштитник сиромашних и немоћних, чувар закона и реда, чак и онда кад то иде на његову штету.

Али ко је у ствари био Марко Мрњавчевић (око 1335–1395), алијас Краљевић Марко? Према историјским изворима, Марко је рано прихватио турско в­аз­ал­ст­во и помагао је у османском освајању Балкана. Његова територија је, изгледа, послужила као база за напад на Србију током боја ­на­ Косову 1389. године, у коме је можда и сам учествовао са турске стране. Погинуо је у бици на Ровинама 1395. године, борећи се као турски вазал.

Када разне пикантне приче о Марковом односу према женама супротставимо чињеници да је био принуђен да се бори на страни непријатеља свога народа, онда нисмо начисто да ли би он данас био звезда на страницама жуте штампе или трагички јунак достојан античке трагедије. Иако недовољно стручан да се бавим овим питањем, узео сам слободу да поменем ову историјску личност, која је прерасла у митску, како бих показао шта се све могуће крије иза нечег што сматрамо неспорним.

Илузије су у ствари главне полуге тоталитарне власти. Оне су параван за доминацију, дискриминацију, подјармљивање. Укратко, постоји читава једна игра моћи која управља нашим животима, а која је заснована на магловитим, понекад лажним представама. Мислим да се томе можемо супротставити једино ако размишљамо. О свему.

Редитељ