И менаџери страхују од отказа

Плата од пет-шест хиљада евра, супер аутомобил и кредит за стан високе класе, летовања и зимовања, честа путовања по иностранству, уз дебеле дневнице, уз могућност да добар посао замени за бољи – преовлађујућа је представа о нашим менаџерима. Судећи по резултатима истраживања „Мокрогорске школе менаџмента” – реч је о још једној предрасуди, тврди њен оснивач Срђан Јанићијевић. Фото робот успешног менаџера у Србији, настао на узорку од 800 испитаника из најјачих приватних компанија, говори о ожењеном мушкарцу, запосленом у једној од 200 водећих приватних фирми, који је високо образован и спреман је да уложи додатни напор на свом послу за добробит Србије.

Мало је оних који ће поверовати „јапију” да је спреман да се жртвује „за општу ствар”, а једнако невероватно звучи и тврдња да се успешни српски менаџер боји да не изгуби посао. Ипак, свега 16 одсто оних који управљају другима, сматра да је лако променити посао у Србији.

– Страха од губитка посла код менаџера је одувек било, а после 2008. године поготову – каже Јанићијевић. – Та брига не притиска само менаџере у Србији. Од менаџера и у свету власници све више траже, а конкуренција је све оштрија. Тешко се продаје и тешко зарађује, а до новог посла се не долази лако.

Познато је да особе на управљачким функцијама чешће пате од кардиоваскуларних обољења, услед хроничног стреса, чак и када нису изложене другим факторима ризика. И поред тога, задовољство својим послом у овој анонимној анкети изразило је 73 одсто менаџера. Готово 90 одсто њих жели да напредује и амбициозно је, а исто толико воли свој посао, иако сматра да је стресан и захтеван.

Анкета је била анонимна и рађена је са менаџерима компанија као што су, рецимо НИС, „Фијат аутомобили Србија”, „Књаз Милош”, Ерсте банка, „Бамби”, „Имлек”…

У високом менаџменту у Србији има више мушкараца, а на средњем нивоу однос између броја жена и мушкараца је уједначен, напомиње Јанићијевић. Око три четвртине водећих менаџера има високо образовање, са радним стажом од пет до 15 година и већином су у браку, свега три одсто је разведено, што показује да је управљачка структура у најјачим приватним компанијама у Србији доста конзервативна. Око 31 одсто „комуникатора” има све вештине изнад просека, а поседују и лидерску способност. Реч је о талентима из којих ће израсти кадрови на које може да се ослони српска привреда у будућности, каже наш саговорник.

Забрињава чињеница да свега 40 одсто анкетираних менаџера сматра да је добро окружење у коме послују, док су мале компаније још песимистичније од великих.

Каква је слика просечног српског предузетника, који су такође менаџери? Свакодневно брину да ли ће наплатити испоручену робу или услугу, хоће ли имати пара да држави плате порез, а радницима следећу плату.

Према резултатима анкете Уније послодаваца, у којој је учествовало 712 испитаника у 42 града и општине, просечна старост мушкараца, оснивача предузетничке радње или малог предузећа је 39, а жене 41 година.

Просечан предузетник у Србији је ожењен, отац је једног детета, а пре отварања своје фирме у просеку је за друге радио најмање шест година. Углавном је обављао услужну или неку врсту занатске делатности за претходног послодавца или у сивој зони, а на трећем месту је искуство у пољопривредној производњи.

Свој посао је почео најчешће личном уштеђевином, позајмицом родитеља или рођака и пријатеља из иностранства или је до почетног капитала дошао продајом неке наслеђене непокретности. Највише мушкараца и жена загазило је у воде приватног бизниса како би обезбедили егзистенцију, а тек потом да би остварили своју пословну замисао. Код мушкараца на трећем месту је немогућност да пронађу посао код другог газде, на четвртом – жеља да ради за себе, а не за другог газду.

У рубрици „животно искуство” мушкарци су уписали да су три пута били у иностранству, а жене четири. Знају енглески језик толико колико је потребно за најосновније споразумевање, умеју да напишу и пошаљу мејл, али нису шире информатички писмени.

За разлику од управљачког слоја, упркос високој незапослености, око 53 одсто од 1.000 анкетираних грађана Србије, не боји се за своје радно место. Истраживање је спровео сајт poslovi.infostud.com, а међу њима је 60 одсто било незапослених, 30 одсто запослених, а око стотину испитаника се још школује. Без обзира на кризу, две трећине запослених испитаника из Србије планирало је промену посла. Сваки пети анкетирани је изјавио да не жели да мења посао. Око 16 одсто је казало да би посао променили само ако морају.

За 63 одсто незапослених испитаника при одабиру посла најважнија је сигурност радног места и новац – 68 процена, док је за нешто мање – 58 одсто – важна могућност професионалног усавршавања и напредовања.