Стари профил новог МОК-а

„Када је пре годину дана усвојена Олимпијска агенда 2020, поручио сам свима у олимпијском покрету: мењајте или ћете бити промењени” рекао је у новогодишњој честитки Томас Бах, председник Међународног олимпијског комитета (МОК) и затим с задовољством набројао шта је све учињено да би се осигурао кредибилитет спортских организација и заштитили „чисти” спортисти. Заиста, реформе које су усвојене на предлог Томаса Баха, пре свега нулта толеранција према допингу, потпуна јавност у раду МОК, појефтињење организације Олимпијских игара и смањење простора за корупцију, могли би да донесу ново доба у олимпијску породицу и спорт уопште. Међутим, у једном делу олимпијске и светске јавности, постоји и сумња да се нови МОК може направити са старим људима. И то не старим само у биолошком смислу.

Од 92 члана МОК (пре две године било их је 107) готово половина је изабрана у прошлом веку и за њих се обично каже да су Самаранови људи, јер је свима јасно да је Хуан Антонио Самаран, као и његови претходници на месту председника МОК, имао главну реч када је у питању избор нових чланова. У данашњем саставу (једном од најмањих у последње две, три деценије) 42 члана МОК изабрана су током Самаранове владавине (1980-2001), укључујући и његовог сина Хуана Антонија Самарана јуниора и самог Томаса Баха (1996), а из ере Лорда Мајкла Киланина преостао је још само Канађанин Ричард Паунд (изабран 1978).

Блиски сарадници и Блатер и Дијак

Бахов претходник Белгијанац Жак Рог током 12 година својих мандата у многоме захваљујући правилу да се „служба” у МОК завршава с навршених 70 година, које му је у наследство оставио Самаран, „примио” је 44 нова члана, док је у две године Баховог мандата МОК освежен с петоро нових чланова, међу којима је и наш спортски радник Ненад Лаловић, председник Уједињеног светског рвања, али и двоје зимских олимпијаца (Канађанка Хајли Викенхајзер и Норвежанин Оле Ејнар Бјорндален) које су гласањем изабрали учесници Зимских игара у Сочију 2014.

Одавно присутна пракса да се најистакнутији олимпијци преко избора на летњим и зимским играма за Спортску комисију пребацују у МОК још не даје жељени резултат. Само 36 од 92 чланова МОК били су учесници олимпијских игара, а готово да ништа мањи број немају представници плаве крви који су од оснивања МОК водили главну реч, као и представници високог бизниса. Трећа, условно речено, трећина састављена је од истакнутих спортских функционера на међународном нивоу, будући да су председници међународних спортских федерација у олимпијским спортовима по неписаном правилу постајали чланови МОК...

Ко је чији кадар и из које је од ове три групације не одређује, наравно, његову делатност и не гарантује понашање какво подразумевају олимпијски принципи и идеали.

До августа утицајан члан МОК био је и недавно суспендовани председник Фифе Сеп Блатер, а 11. новембра Ламину Дијаку, бившем председнику ИААФ изречена је привремена суспензија као почасном члану МОК – до окончања истраге због корупције и прања новца.

Корупција је довођена често у везу с члановима МОК, пре свега при избору домаћина летњих и зимских олимпијских игара, а пошто је доказано да је Солт Лејк Сити добио организацију Зимских игара 2002. године (то је 1998. разоткрио Марк Ходлер, председник Светске скијашке федерације) Самаран је, под притиском јавног мњења, извршио прву реформу МОК после много, много деценија. Она, показало се, није била довољна.

Тако је у извештају, који је наручио гувернер региона Нагано, наведено да је истоимени јапански град за Зимске игре 2006. потрошио милионе долара на „нелегални и прекомерни ниво гостопримства” чланова МОК, укључујући и 4.400.000 долара за њихову забаву…

Од утајивача пореза до плагијатора

Ово трошкарење није, бар колико је познато јавности, било предмет неке истраге или бар расправе у МОК, али међу члановима МОК, па чак Извршног комитета још има доста оних који су били умешани у разне афере.

Тако је према „Викиликсу” америчка амбасада у Кувајту окарактерисала шеика Ахмеда ал Фахада ал Сабаха, члана краљевске породице, као „широко отвореног за корупцију”, док је Етичка комисија МОК пре пар година укорила Швајцарца Ренеа Фасела, због посредовања у уговору вредном 1.900.000 швајцарских франака који је склопила једна компанија за маркетинг, чији је директор Филип Блатер, нећак бившег председника Фифе!

Мађар Пал Шмит није се бавио финансијским малверзацијама, али је због плагирања доктората био принуђен да одступи с дужности председника Мађарске, док се Француз Ги Дри, некадашњи атлетски шампион и министар спорта, издржавања затворске казне због преваре спасао захваљујући амнестији Жака Ширака.

Амнестијом председника Републике Кореје Ли Мјунг Бака, трогодишњу затворску казну због неплаћеног пореза избегао је Ли Кун Хе, председник „Самсунга”, дугогодишњег спонзора олимпијских игара. И то, као и чланство у МОК допринело је да буде амнестиран. Рус Шамил Тарапишчев, познати тениски тренер и председник Сверуског тениског савеза, иако је члан МОК није добио америчке визе за игре у Атланти 1996. и Солт Лејк Ситију 2002. Не сећамо се да је МОК због тога упутио званичне протесте, а тврдње Американаца да је повезан с руском мафијом, а постоји и његова фотографија с Алимжаном Тохтахуновим, који је „наместио” расподелу олимпијских медаља у уметничком клизању 2002. Медији на западу тврде и да је породична банка принцезе Норе од Лихтенштајна била често повезивана с прањем новца, а ни Томас Бах, који је започео нову реформу Олимпијском агендом 2020. није био поштеђен сумњи и оптужби.

Најозбиљнија је она изречена на немачкој телевизијској станици „ВДР” да је Бах по завршетку мачевалачке каријере радио за „тихи” тим за међународне односе Адија Даслера, оснивача „Адидаса” и да је пре избора за председника МОК дао оставку на место председника немачко арапске пословне групације „Горфа” коју је Амнести интернешенел критиковао због умешаности у продају оружја у региону и премало бриге за промоцију основних људских права. Најбезазленија је оптужба да је као мачевалац током паузе на такмичењима држао мокре рукавице на заштитном прслуку и тако спречавао „електронски регистратор поена” да се огласи за време борбе. Томас Бах, није одговорио на ове оптужбе, а његов портпарол је све демантовао.

-----------------------------------------

Седам жртава Солт Лејк Ситија

Више од 16.000.000 долара потрошио је Солт Лејк Сити на кандидатуру за организовање Зимских олимпијских игра 2002. године. Људима из Солт Лејк Ситија дојадиле су неуспешне кандидатуре (четири за редом), па су добар део свог буџета прелили у џепове неких лобиста и седморице чланова МОК. Августин Аројо (Еквадор), Абдел Гадир (Судан), Жан Клод Гања (Конго), Ламин Кеита (Мали), Чарлс Мукора (Кенија) Серхио Фантини (Чиле) и Дејвид Сибандзе (Свазиленд) су, због примања мита да би гласали за Солт Лејк Сити, искључени из МОК. Новац, углавном по 100.000 долара, примали су директно у ковертама, затим преко уговора за послове које никада нису обавили, или као донације за политичке кампање.