Веронаука не може бити проблем (2)

Кад бих био Иван Миленковић, не би ми „најгори потез Ђинђићеве владе” био увођење веронуаке у српске школе, него одлука Владе Републике Србије да од 1. јануара 2004. анулира решење о ликвидацији Православног богословског факултета (из 1952.) и врати га у састав Београдског универзитета. То више није инцидент „којим је (Ђинђић), по свему судећи, хтео да умири милитантно крило СПЦ (безуспешно)”, већ системско решење. (Верујем да овде не следи приговор, да почетком 2004. Ђинђић није на челу владе, јер ваљда нема сумње да Зоран Живковић и Чедомир Јовановић нису стратези који би се упуштали у овако далекосежна одличивања.)

Али ја не мислим да су ово Ђинђићеви „најгори потези”. Напротив!

Зоран Ђинђић је био учен али и практичан човек. Поборник Res Publica да, али не републикански догматик. Сасвим поуздано је знао да увођење веронауке у школе не штети републиканском уређењу. Бар не републиканству какво се практикује у модерној Европи. Зато се тад, из окриља Министарства просвете, појавио невелик приручник „Религијско образовање и настава религије у државним школама у Европи” у коме је, без неког филозофирања, показано да веронауке има и као обавезног предмета (Аустрија, Норвешка, Енглеска и Велс, Грчка, Немачка, Румунија, Шведска) и као изборног – са алтерантивом етика или филозофија (Чешка, Финска, Белгија, Словачка, Хрватска, Шпанија, Италија), или као факултативног - кад се настава „организује према интересовању ученика” (Русија).

Сводити религијско на res private (Миленковић) је поједностваљивање без контакта с реалношћу. Власт у Европи се вековима дизала на симбиози световног и духовног, а кад су у Новом веку краљеви осетили да могу да владају и без ватиканског благослова, Црква је избачена из власти. Али није могла бити екскомуницирана из друштва. Јер је и у републици, као што је писао Ђуро Шушњић, религија полифон однос „човека према Богу, себи, свету уопште и друштву у коме живи”. И „не изрећи одредбу религије у појму моћи, значи побећи од живота”, јер је она као друштвена чињеница увек „на неки начин доведена у везу са друштвено-политичким околностима”. Увек, па и у републици коју ми подносимо.

Уосталом, и ова расправа о веронауци не би била ни вођена кад би наш свет функционисао по принципу утопије-републике коју нам подастире Миленковић. Министар би изашао на брдо и узвикнуо: Res publica! И сав овај јеретички свет, коме и сам припадам, разбежао би се по мишјим рупама. Али Res publica је тек успостављање равнотеже моћи кроз јавну сферу, а да се онда у демократској процедури („владавина народа, са народом и за народ”, рече Линколн) измери колико је која чињеница јака. Механизам није савршен (напротив!), али док га не променимо, држимо га се. Лепо је што и министар Вербић говори о јавној расправи.

Јесте на почетку сукоба цркве и световних властодржаца „разлаз државе и религије” био „један од најважнијих догађаја у модерном освајању слободе” (Миленковић), али то је било пре четири века. Водити данас „ослободилачки рат” против веронауке било би баш донкихотовски, кад ово у чему ми живимо не би била „колонијана демократија”, теледиригована република, у којој на Дон Кихоте, засад, више личе они који се усуде да извикују народне мисли.

Да видимо: Колики је данас утицај цркве на ограничење грађанских слобода? Дечја игра! Да, дечја игра - поред транснационалних медијских мрежа од чијих пропаганди се човек не може склонити ни на Севреном полу, поред мултинационалних корпорација које су заборавиле и да би ваљало бити обзиран према Човеку и људском, поред планетраних банкарских пустошења, новог државног Левијатана, у сенци стокова нуклеарног наоружања који нас све могу у трену бацити у небо, поред неконтролисаних тајних служби које по потребама капитала производе религијске терористичке групе па и државе, поред светских влада у сенци, знаних и незнаних Гвантанама, поред легализованог укидања приватности било где и било кад, поред локалних извођача републиканских улога у колонијалним демократијама који су слободни да одлучују „за” свој демос колико капои у логорима, поред школских система који производе „генерације корисних машина”, а које опет живот проводе на бироима за запошљавање, поред сајентолошких и иних тоталитраних замена за традиционалне религијске заједнице! Зато користити тешку артиљерију против безазлених часова веронауке у српским школама, а на које деца иду факултативно, јесте отужни републикански фундаментализам. „Страх од Америке у нама”, како је наслов списа оног умног Норвежанина којег сам цитирао у мом прошлом тексту.

Али, вратимо се Ђинђићу. Као неко ко је студирао у Констанцу, он свакако није могао избећи утицај култног списа Хабермасових учитеља Т. Адорна и М. Хоркхајмера „Дијалектика просветитељства”. Ти умни људи, без сумње републиканци, али критички, нису страховали од цркве и религије него од „преокретања просвјетитељства у позитивизам” што води „развитку у правцу тоталне интеграције“ а „посредством диктатура и ратова”. Што у коначници води „у идентичност интелигенције и непријатељства спрам духа.” Ово је написано пре пола века. Колико је пута, у међувремену, Слобода јавно силована, глобално понижавана, естетски оперисана, колико пута је брутално и на ћелаво шишана „томахавцима” и „стелтовима”, а да би „Србија на европском путу” одлучила да заустави тај одрон – избацујући веронауку из српских школа. Знам „другосрбијански” одговор : пометимо ми испред својих врата, а оно ће решавати други. Можда неком таква Res Publica може бити циљ, али не верујем да би и Иван Миленковић пристао на толико.

На крају, сложићу се с Миленковићем да душа јесте из метафизичко-теолошке сфере, али и подсетити да ја не тврдим да је у модерном друштву црква „повлашћена чуварка душе”. Није. Али ако нам је до српског слободног друштва не видим ни један разлог зашто би се само њој одузимало право да грађанину нуди своју визију. И то процедурално демократскије од државе колонијалне демократије. Узми или остави. Само не пуцај!

Новинар