Политичка сцена Србије почетком 2016.

Почетак је нове године, али на политичкој сцени Србије ничега новог нема. Нити новог, нити охрабрујућег. Велики вођа, његови послушници, те чопори страначких ловаца на плен и паразита черупају ово мало јада што је од Србије преостало, бацајући грађане у још већу беду и очај. Парламентарна опозиција пак, састављена од нешто образованијих паразита и ловаца на плен, чека своју шансу у нади да неће завршити у затвору за стварне или измишљене ништаклуке док су владали. Ову, ионако потресну, слику употпуњује војвода, који, вративши се из Хага, а по особном одобрењу господара Србије, пребива у стварно заглупљујућим (тзв. ријалити) телевизијским садржајима. На тај начин не само да избегава затвор у Хагу већ и ради користан посао за себе (народ га се присетио), а и за вођу, јер таква је опозиција „пред Европом и Америком”, најдража. Наиме, ако би Вучићу то била једина опозиција, на чему приљежно ради, био би незаменљив. Напослетку, ту је и тзв. патриотска опозиција, изгубљена у војевању како за никада непрежаљено Косово тако против још сиромашнијих од грађана Србије, блискоисточних избеглица од рата и њихових домаћих господара и сатрапа.

А тзв. Левица Србије? „Борко и Јово”? Е ту има нечега новог, али зацело нема ничега доброг. За почетак, како правити левицу без левичара? За потоњег је то тешко оствариво, а први у томе не види никакав проблем. Левичари Србије су пак међусобно посвађани, исцрпљују се у теоријским расправама или акцијама које имају углавном културно значење и значај, али не и политичко. Нажалост, често служе и као врећа за ударање крајњим десничарима. Сем тога, само је једна скупина одлучних унутар ове ионако малобројне активистичке групе била спремна да се укључи у рад странке, али су и они имали резерве према вођи Левице Србије.

Писац ових редова се надао, а и Борко се с тим донедавно слагао, иначе сарадње не би ни било, да би, упркос свему, могло доћи до стварања једне левичарске странке која би пажљиво пробрала своје кадрове, прихватајући честите и угледне, али не дозвољавајући ником корумпираном или у својој средини на рђавом гласу да буде у странци. С временом би један део паметних и вредних левичара који су остали изван странке, због резерви било према „Борку” било према „Јову”, могли у њу ући, јер овој земљи уопште, а не само јадним и чемерним странкама, недостају ваљано васпитани, образовани и вредни људи. Наравно, сви чланови странке имали би обавезу да уче и да се усавршавају, јер странка би морала да буде и место политичке социјализације, али онакве која би је значајно издвајала од свих других у Србији, пошто и оне васпитавају, али наопако, као што се из многобројних примера зорно види. Упорним радом, повезивањем с покретима који настају на локалном нивоу, нпр. оним у Нишу, првом успешном у противљењу бахатим властима, постепено би странка јачала и уверавала грађанке и грађане Србије да јој је њихов интерес на првом месту. Такав рад би условио поступни и растући успех странке. Ради се, наравно, о вишегодишњем процесу, јер да би кућа била дуготрајна, функционална и пространа, прво је потребно ударити јој чврсте темеље.

Ништа од овога неће се догодити, јер примерни изданак школе ДС-а, Борислав Стефановић, жури, желећи успех одмах, гради кућу од крова, сневајући тријумф Сиризе и Подемоса, а неће да зна да су ови покрети годинама, а не месецима, обликовани, пре но што су могли рачунати на успех. Но, њега превасходно брину наредни избори и проценти који би му омогућили место у скупштини, па му пошто-пото треба што масовнија странка, без обзира на квалитет њеног чланства. Уместо да проценти буду средство за остварење идеја у које верујемо, они постају циљ за себе; уместо да програм усмерава делање честитих, паметних и вредних страначких људи, с империјама, пратећим богаташима и њиховим јаранима, пробијаће Борко уз божју помоћ цензус; уместо да бројни квалитетни људи буду јамство левичарске политике, очекује се да паметни вођ, уз неподељену подршку и дивљење чланства, све некако реши. Није ли то већ виђено, добро познато и небројено пута од 1990. на овамо, заправо, без изузетка, испробавано? Зар не треба понудити нешто из основа другачије?

Напослетку, после нешто мање од годину дана губљења времена, аматер у политици може да закључи да с професионалцима, политички социјализованим у овим и оваквим странкама у Србији, не може да се направи пита, јер за њу је неопходан и одговарајући материјал. Дакле, уз часне изузетке, материјал треба тражити ван странака, под условом да зарад остварења општег добра аматери желе у кал.

Пуно среће у 2016!

Доцент на Филозофском факултету у Београду