Тим који добија: добар наслов и добар редитељ

Протекле јесени било је сумњи да ће се актуелна концепција репертоара ансамбла Драме Народног позоришта у Београду чију окосницу чини национална драмска традиција „зачињена” савременим драмским искораком негативно одразити на посећеност. Десило се, рекло би се, супротно. „Нови ветрови”, како је Жељко Хубач, в. д. директора ансамбла Драме, дошавши пре нешто више од годину дана на ову функцију најавио, сада већ реализоване представе у Народном позоришту донеле су Драми значајне успехе. Колико је било деликатно истрајати у намери да се у „једном даху” раде представе „Бела кафа”А. Поповића у режији Милана Нешковића, Бернхардове „Моје награде” као ауторски пројекат Маје Пелевић и Слободана Бештића, Стеријини „Родољупци” у режији Андраша Урбана и Шилерова „Марија Стјуарт” у режији Милоша Лолића, с обзиром на друштвене околности, Хубач одговара:

– Ширећи тематски оквир и мењајући приступ класичној литератури, обратили смо се и новој публици, која је одговорила изузетно страсно, а верни гледаоци су разумели потребу за искораком, пре свега због квалитета представа. Принцип „квалитетан наслов и квалитетан редитељ”, уз реалну анализу потенцијала ансамбла, прати свест да модерно позориште не сме да буде аутистично. Задатак националног театра јесте да валоризује естетска гибања у свом окружењу и отвори креативан простор дијалогу са стварношћу, на свим нивоима. Ако тако сагледавате репертоар, онда су ови наслови логична последица тог става. Процес је, наравно, много комплекснији јер подразумева способност да разумете сензибилитет редитеља коме нудите конкретну драму, да његове дилеме прихватите као оквир за дијалог у којем ћете бити спремни да аргументима дођете до заједничког става.

Уметничка креативност захтева пуну слободу. Колику су слободу имали ангажовани уметници у Народном позоришту у протеклом периоду, будући да су повремено „цуриле” и информације са проба да има и спорних ситуација, питали смо нашег саговорника.

– Апсолутна слобода у реализацији поменутог концепта саставни је део креативног процеса. Атмосфера стварана током рада на представама била је најважнији гарант те слободе. Било је, наравно, и непријатних ситуација, спорадичних побуна због појединих сцена или због помињања имена актуелних политичара у представама, али све је то занемарљиво, ма колико на моменте деловало застрашујуће, у односу на чињеницу да сам као директор Драме имао пуну слободу у креирању репертоара, а њу сам радо делио с ауторима – каже Хубач.

Жељко Хубач: „Mењајући приступ класичној литератури, обратили смо се и новој публици која је одговорила изузетно страсно” (Фото: З. Анастасијевић)

Ансамбл Драме реализовао је нове представе махом сопственим снагама, ако се изузме ангажман свега шест гостујућих глумаца у протеклој години. Ипак, у ансамблу је било, рецимо, и глумица средње генерације које нису довољно заступљене.

– Репертоар правим за ансамбл Драме и то је важан део разговора о концепту представе. Госте прихватамо тек кад редитељ и ја закључимо да су неопходни, водећи рачуна да они имају перспективу у нашем ансамблу. Никоме не дајем, нити ускраћујем улоге, отворен сам за дијалог, нисам искључив, али сам спреман да трпим последице принципијелности. Један од најлепших овогодишњих комплимената добио сам након премијере „Марије Стјуарт” од првакиње Драме која је рекла да је, иако само као гледалац, уживала у репертоару свог позоришта. Те вечери је у протоколу било тридесетак глумаца који су се у позоришном клубу, заједно с колегама са сцене, радовали успеху премијере. Те ситуације ми дају наду да стварамо кохерентан ансамбл – каже Хубач и из прве руке најављује планове за наредни период:

– У овој сезони ћемо видети још три потпуно различите представе: Ростановог „Сирана де Бержерака” који ће ићи ка гротесци, изузетно интимног Чеховљевог „Иванова” и тематски провокативни комад Олге Димитријевић „Народна драма” који је по форми најотворенији за радикално редитељско читање. Жеља ми је да се у наредне две године до краја обрачунамо с ескапизмом, па бих волео да следећу сезону симболички отворимо инсценацијом Маркесових „Сто година самоће” у режији Снежане Тришић, да наставимо „заборављеним” Толстојевим „Царством мрака” у режија Игора Вука Торбице, Кишовом „Електром” у режији Иве Милошевић и Крлежиним „Краљевом” у режија Бориса Лијешевића. Редитељ Егон Савин ће радити комад „Вуци и овце” Островског, а разговарамо и о сарадњи са Јагошем Марковићем. Остварени су и први контакти са Јернејем Лоренцијем, двоструким добитником „Политикине” награде за најбољу режију на Битефу... Очекујемо узбудљиве, отрежњујуће сусрете публике са позориштем које не обмањује и не улепшава стварност.

У духу добре традиције ансамбл Драме националног театра очекују и нова гостовања. Званични позиви већ су стигли из Индије, Ирана, Кине, Хрватске, Црне Горе, Мађарске... А како се Жељко Хубач, познат по бритком језику и перу, бори у овим околностима са „ветрењачама”, каже: – Уместо да калкулишем и размишљам о томе ко ће сутра да осване као управник или директор Драме, покушавам да, у границама ингеренција, решавам свакодневне проблеме. Дакле, радим свој посао најбоље што умем.