Хрватска је за мир – и ракете

Хрватска је намеру да набави ракетни систем ублажила објашњењем да ни једну државу не доживљава непријатељском и да не жели да је други перципирају као некога ко их угрожава, те да као чланица НАТО-а и ЕУ нема никакве освајачке претензије, а потом кренула у напад на помисли Србије да се опреми руским наоружањем.

Иако није било директних реакција на сусрет премијера Александра Вучића са Дмитријем Рогозином, замеником председника Владе Руске Федерације, који је рекао да за нас нема ограничења у набавци руског наоружања, дан није протекао без варница.

Ватру која на овој релацији букти данима додатно је потпирио лидер ХДЗ-а Томислав Карамарко, одапевши малу али отровно ужарену стрелицу на наше поље: „Боље би било да, уместо у наоружање, Србија улаже новац у привреду и отварање нових радних места.”

Уље на буктињу просуо је и технички министар одбране Анте Котромановић, одговором Ивици Дачићу који је подвукао да се залаже за мир.

Котромановић је поздравио Дачићев мирољубиви тон, жалећи што до њега није дошло раније јер би, каже, спасао десетине хиљада жртава страдалих у ратовима у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову, а потом је наш државни врх назвао првацима рата који немају права да деле лекције.

„Зна се да су у прошлости из Београда ишле дивизије и према Хрватској и Босни и Херцеговини. Александар Вучић, Ивица Дачић и Томислав Николић били су прваци ратова на подручју бивше Југославије”, рекао је досадашњи министар одбране и подвукао да у Београду могу бити само сретни што више неће бити министар одбране Хрватске.

И он подсећа да Хрватска неће ратовати. Стога му није јасно због чега се проблематизује јачање њених одбрамбених капацитета, али ни „шта је у главама људи који тако реагују”.

„Бићу сретан ако ће јачање наших оружаних снага помоћи српском вођству да ојача своје снаге”, закључио је министар Котромановић.

Незграпно покушавајући да провуче пацифичку филозофију која Хрватску води ка ракетном систему, министар одбране је објаснио да нема негативних коментара на најаве Србије о могућој куповини руског ракетног система С-300, а потом ову могућност протумачио овако: „Драго ми је да је Србија сада потпуно разоткривена. Мисли да ће у ЕУ ући сарађујући са Русијом. Тешко! А то што ми радимо на јачању наших оружаних снага, у склопу је заједничке европске сигурносне политике.”

Осим техничког министра одбране огласила се и техничка потпредседница Владе Хрватске Весна Пусић, која сматра да је галама у вези с ракетним системом непотребна јер је ова набавка на дугачком штапу и питање је да ли је то реалан пројекат. 

Пусићева је за телевизију Н1 рекла да с друге стране Београд причу објављује на велика звона како би нашао оправдање и створио психозу за наоружавање користећи пројекат звецкања оружјем за хомогенизацију.

Потпредседница је подржала Ивицу Дачића, објаснивши да је апсолутно у праву јер верује да ће боље сарађивати са новом владом у односу на ону Зорана Милановића зато што, каже, две националистичке десне владе имају међусобно боље разумевање за своје жестоке националистичке ставове од оне модерније. 

После изјаве Александра Вучића да ћемо одустати од намере да купимо дефанзивно оружје када у Хрватској кажу да ће одустати од куповине офанзивног, оптимиста, тј. политички лаик би помислио да ће обе стране које се залажу за мир одустати бар од препуцавања. Али је Карамарко, опет, испред седишта ХДЗ-а, попут немирног детета, морао да уштине, чудећи се због чега се Србија „уплашила и узнемирила”, а онда помирљиво поновио да треба градити добре односе са свим државама, па и са Србијом.  

Приче о наоружавању, верују аналитичари, служе, како они уобичајено закључују – за скретање пажње са других тема.

Војни аналитичар Игор Табак, рецимо, за Радио Слободна Европа каже да је доста тога што се после сусрета Рогозин–Вучић могло чути – чисти маркетинг.

Другим питањем сматра то колико се у једној земљи која је кандидат за чланство у ЕУ средства таквих подухвата могу третирати одвојено од државних средстава, због чега је, верује, климава теза да ова инвестирања нису државна инвестиција. 

„Евростат се са таквом тезом вероватно не би сложио, али зато је Србија и даље кандидат за Европску унију. О томе ће вероватно научити нешто у будућности”, закључио је Табак и додао да се по кулоарима у Београду увелико говори о превременим изборима и да је тема попут ове изузетно захвална за скретање пажње – као што су партизани и четници у Загребу актуелни када дође предизборна година.