Ко је руски, а ко амерички човек у Србији

Када је пре пет дана слетео на београдски аеродром, потпредседника руске владе Дмитрија Рогозина дочекала је топла добродошлица његовог српског колеге Ивице Дачића. Из Београда је пак овај руски званичник „испраћен” реченицом да треба да „брине о својој држави”, а да ћемо „ми о Србији”. Ову поруку Рогозину је упутила министарка Зорана Михајловић као реакцију на његову констатацију да „Србија мора да буде опрезна када је реч о хармонизацији своје спољне политике са ЕУ, јер би у супротном могла да буде суочена са ситуацијом ’Келн 2’”.

Да ли би се због оваквих и сличних поступака у прошлости Ивица Дачић могао описати као проруски члан српске владе, а Зорана Михајловић као проамерички? И да ли би се и за друге чланове Вучићевог кабинета због неких поступака, изјава или сарадника могло рећи да су мање или више наклоњени некој од великих светских сила?

На питање да ли је оваквим одговором Рогозину само додатно учврстила у уверењу део јавности који је одавно оптужује да је „амерички човек”, Зорана Михајловић одговара негативно. Она за „Политику” каже су Србији односи са Руском Федерацијом веома важни.

„Ми радимо на модернизацији железнице и хвала им за одличан рад руских железница овде. Ја радим и увек сам радила за Србију”, наглашава Михајловићева.

На слично питање је крајем прошле године за портал „Спутњик” рекла да „не ради ни за САД, ни за Русију, ни за Кину, ни за ЕУ”, већ за Србију.

„У опису мог посла, као што је случај и са сваким другим министром, јесу и добри односи са свима. Као што се састајем са руским амбасадором Александром Чепурином, тако се састајем и са америчким амбасадором Мајклом Кирбијем. Ко то не разуме, не вреди му објашњавати. Моји резултати показују за кога радим”, поручила је Михајловићева, која је, како је „Политика” писала пре неколико дана, чланица београдске невладине организације Ист-вест бриџ, чији су оснивачи и руководство пре две године постали чланови и даље мистериозне Рокфелерове Трилатералне комисије.

Оваква њена изјава деловала је, међутим, неуверљиво онима који немају дилему да је Зорана Михајловић наклоњена Америци, тим пре што је нешто раније, 21. новембра, један од гостију на њеној слави Аранђеловдан био Мајкл Кирби, што је изазвало својеврстан шок у политичкој чаршији. А нису изостали ни коментари неких њених страначких колега, попут Владимира Ђукановића, који је саркастично приметио да „кад јој је Кирби већ био главни гост, могао је и да уместо свештеника ломи славски колач с њом или можда и да је прекрсти”.

Ђукановић није јуче желео да прича на тему проамеричких и проруских чланова владе јер се, како каже, повукао. Иако у јавности важи за великог русофила, он је јуче за наш лист поручио да није руски човек, већ српски.

Сличан одговор својевремено је дао и Дачић. Уочи формирања нове владе Србије после избора 2012. године, открио је да постоје притисци и из Вашингтона, и из Брисела, и из Москве када је у питању формирање владе.

„Ја не реагујем на притисак. Ја нисам ни проруски, ни проевропски, ја сам просрпски”, рекао је Дачић у моменту када се још ломио да ли да владу направи са СНС-ом или ДС-ом.

Иако је у прошлости често давао изјаве из којих су неки читали да је наклоњенији Москви него Вашингтону, Дачић је после подршке коју је дао СНС-у успео да се позиционира као кредибилан саговорник Американаца и ЕУ, па је као министар спољних послова присуствовао и молитвеном доручку у Вашингтону пре годину дана.

Један од ретких који не крије да иза себе има Москву јесте Душан Бајатовић, функционер СПС-а и директор „Србијагаса”. Иако је у питању јавно предузеће, што значи да директора поставља и смењује Влада Србије, Бајатовић је самоуверено поручио да остаје на челу „Србијагаса” „и по цену тога да СПС не уђе у нову владу”. И заиста, са те функције, упркос више покушаја, није успела да га смени ни Зорана Михајловић у време када је била министарка енергетике.

Сви српски министри финансија после 2000. године – од Божидара Ђелића, преко Млађана Динкића и Мирка Цветковића, па до млађаног америчког ђака Лазара Крстића и Душана Вујовића – у јавности су словили за људе којима је Вашингтон ближи срцу. Вујовић је на место министра финансија дошао такорећи из фотеље у Светској банци, где је, како стоји у његовој званичној биографији, био водећи економиста за Европу и централну Азију. Тамо је стекао и пензију.
Блиска западним финансијским круговима јесте и Кори Удовички, министарка за државну управу, која је осам година радила у ММФ-у.    
Министар просвете Срђан Вербић дошао је на удар дела јавности после иницијативе да се из школа, после 15 година, избаци веронаука. Дуго година је био један од водећих људи истраживачке станице Петница (данас је члан Управног одбора), чији је један од великих донатора Фонд за отворено друштво Џорџа Сороса. Упућени кажу и да је велики број Вербићевих сарадника некада радио у Ђелићевом Центру за промоцију науке.

„Све је то у домену претпоставки”, каже Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука, који не види ништа спорно у томе што неко има афинитет према Вашингтону или Москви.

„Морали бисте да докажете конфликт интереса, активно заговарање неких ставова и политике иза којих стоје неки приходи, послови… Може постојати симпатија из ових или оних разлога према некој нацији, али се не може отићи даље од тога. А да то не би отишло даље, потребни су механизми контроле, као што је пантофлажа. То значи да две године након престанка обављања функције не можете да се запослите у фирмама с којима сте као функционер имали посла, рецимо да завршите у управном одбору неке руске, немачке или америчке фирме јер би то говорило о извесној трговини утицајем”, објашњава Стојиљковић.

Према његовим речима, не може се министрима, односно политичарима, забранити да осећају наклоност према некој земљи, под условом да то не утиче на политику владе. Не можете, како каже, спречити неког ко је еврофобичан да буде ближи Русима или Кинезима или некога ко је еврофил да буде склонији Америци или ЕУ.

„И то је ствар политике, али се ипак сви морају придржавати званичне политике владе, а то је улазак у ЕУ. Дакле, морају се поштовати процедуре како та врста емоција према некој суперсили не би прерасла у банковни конто”, закључује Стојиљковић.