Ko je ruski, a ko američki čovek u Srbiji

Kada je pre pet dana sleteo na beogradski aerodrom, potpredsednika ruske vlade Dmitrija Rogozina dočekala je topla dobrodošlica njegovog srpskog kolege Ivice Dačića. Iz Beograda je pak ovaj ruski zvaničnik „ispraćen” rečenicom da treba da „brine o svojoj državi”, a da ćemo „mi o Srbiji”. Ovu poruku Rogozinu je uputila ministarka Zorana Mihajlović kao reakciju na njegovu konstataciju da „Srbija mora da bude oprezna kada je reč o harmonizaciji svoje spoljne politike sa EU, jer bi u suprotnom mogla da bude suočena sa situacijom ’Keln 2’”.

Da li bi se zbog ovakvih i sličnih postupaka u prošlosti Ivica Dačić mogao opisati kao proruski član srpske vlade, a Zorana Mihajlović kao proamerički? I da li bi se i za druge članove Vučićevog kabineta zbog nekih postupaka, izjava ili saradnika moglo reći da su manje ili više naklonjeni nekoj od velikih svetskih sila?

Na pitanje da li je ovakvim odgovorom Rogozinu samo dodatno učvrstila u uverenju deo javnosti koji je odavno optužuje da je „američki čovek”, Zorana Mihajlović odgovara negativno. Ona za „Politiku” kaže su Srbiji odnosi sa Ruskom Federacijom veoma važni.

„Mi radimo na modernizaciji železnice i hvala im za odličan rad ruskih železnica ovde. Ja radim i uvek sam radila za Srbiju”, naglašava Mihajlovićeva.

Na slično pitanje je krajem prošle godine za portal „Sputnjik” rekla da „ne radi ni za SAD, ni za Rusiju, ni za Kinu, ni za EU”, već za Srbiju.

„U opisu mog posla, kao što je slučaj i sa svakim drugim ministrom, jesu i dobri odnosi sa svima. Kao što se sastajem sa ruskim ambasadorom Aleksandrom Čepurinom, tako se sastajem i sa američkim ambasadorom Majklom Kirbijem. Ko to ne razume, ne vredi mu objašnjavati. Moji rezultati pokazuju za koga radim”, poručila je Mihajlovićeva, koja je, kako je „Politika” pisala pre nekoliko dana, članica beogradske nevladine organizacije Ist-vest bridž, čiji su osnivači i rukovodstvo pre dve godine postali članovi i dalje misteriozne Rokfelerove Trilateralne komisije.

Ovakva njena izjava delovala je, međutim, neuverljivo onima koji nemaju dilemu da je Zorana Mihajlović naklonjena Americi, tim pre što je nešto ranije, 21. novembra, jedan od gostiju na njenoj slavi Aranđelovdan bio Majkl Kirbi, što je izazvalo svojevrstan šok u političkoj čaršiji. A nisu izostali ni komentari nekih njenih stranačkih kolega, poput Vladimira Đukanovića, koji je sarkastično primetio da „kad joj je Kirbi već bio glavni gost, mogao je i da umesto sveštenika lomi slavski kolač s njom ili možda i da je prekrsti”.

Đukanović nije juče želeo da priča na temu proameričkih i proruskih članova vlade jer se, kako kaže, povukao. Iako u javnosti važi za velikog rusofila, on je juče za naš list poručio da nije ruski čovek, već srpski.

Sličan odgovor svojevremeno je dao i Dačić. Uoči formiranja nove vlade Srbije posle izbora 2012. godine, otkrio je da postoje pritisci i iz Vašingtona, i iz Brisela, i iz Moskve kada je u pitanju formiranje vlade.

„Ja ne reagujem na pritisak. Ja nisam ni proruski, ni proevropski, ja sam prosrpski”, rekao je Dačić u momentu kada se još lomio da li da vladu napravi sa SNS-om ili DS-om.

Iako je u prošlosti često davao izjave iz kojih su neki čitali da je naklonjeniji Moskvi nego Vašingtonu, Dačić je posle podrške koju je dao SNS-u uspeo da se pozicionira kao kredibilan sagovornik Amerikanaca i EU, pa je kao ministar spoljnih poslova prisustvovao i molitvenom doručku u Vašingtonu pre godinu dana.

Jedan od retkih koji ne krije da iza sebe ima Moskvu jeste Dušan Bajatović, funkcioner SPS-a i direktor „Srbijagasa”. Iako je u pitanju javno preduzeće, što znači da direktora postavlja i smenjuje Vlada Srbije, Bajatović je samouvereno poručio da ostaje na čelu „Srbijagasa” „i po cenu toga da SPS ne uđe u novu vladu”. I zaista, sa te funkcije, uprkos više pokušaja, nije uspela da ga smeni ni Zorana Mihajlović u vreme kada je bila ministarka energetike.

Svi srpski ministri finansija posle 2000. godine – od Božidara Đelića, preko Mlađana Dinkića i Mirka Cvetkovića, pa do mlađanog američkog đaka Lazara Krstića i Dušana Vujovića – u javnosti su slovili za ljude kojima je Vašington bliži srcu. Vujović je na mesto ministra finansija došao takoreći iz fotelje u Svetskoj banci, gde je, kako stoji u njegovoj zvaničnoj biografiji, bio vodeći ekonomista za Evropu i centralnu Aziju. Tamo je stekao i penziju.
Bliska zapadnim finansijskim krugovima jeste i Kori Udovički, ministarka za državnu upravu, koja je osam godina radila u MMF-u.    
Ministar prosvete Srđan Verbić došao je na udar dela javnosti posle inicijative da se iz škola, posle 15 godina, izbaci veronauka. Dugo godina je bio jedan od vodećih ljudi istraživačke stanice Petnica (danas je član Upravnog odbora), čiji je jedan od velikih donatora Fond za otvoreno društvo Džordža Sorosa. Upućeni kažu i da je veliki broj Verbićevih saradnika nekada radio u Đelićevom Centru za promociju nauke.

„Sve je to u domenu pretpostavki”, kaže Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, koji ne vidi ništa sporno u tome što neko ima afinitet prema Vašingtonu ili Moskvi.

„Morali biste da dokažete konflikt interesa, aktivno zagovaranje nekih stavova i politike iza kojih stoje neki prihodi, poslovi… Može postojati simpatija iz ovih ili onih razloga prema nekoj naciji, ali se ne može otići dalje od toga. A da to ne bi otišlo dalje, potrebni su mehanizmi kontrole, kao što je pantoflaža. To znači da dve godine nakon prestanka obavljanja funkcije ne možete da se zaposlite u firmama s kojima ste kao funkcioner imali posla, recimo da završite u upravnom odboru neke ruske, nemačke ili američke firme jer bi to govorilo o izvesnoj trgovini uticajem”, objašnjava Stojiljković.

Prema njegovim rečima, ne može se ministrima, odnosno političarima, zabraniti da osećaju naklonost prema nekoj zemlji, pod uslovom da to ne utiče na politiku vlade. Ne možete, kako kaže, sprečiti nekog ko je evrofobičan da bude bliži Rusima ili Kinezima ili nekoga ko je evrofil da bude skloniji Americi ili EU.

„I to je stvar politike, ali se ipak svi moraju pridržavati zvanične politike vlade, a to je ulazak u EU. Dakle, moraju se poštovati procedure kako ta vrsta emocija prema nekoj supersili ne bi prerasla u bankovni konto”, zaključuje Stojiljković.