Споменик није гробљанска фигура

„Шта је данас споменик? Шта је његова појавност? Шта је његово трајање, и сврха тог трајања? А где је ту архитектура?” пита се, а као да пита и нас, Давор Ереш један од учесника изложбе „Споменици и идеје”, прексиноћ отворене у Ликовној галерији КЦБ, за којег се, уз још бројне друге ствараоце, Ирина Суботић одлучила у оквиру традиционалног јануарског циклуса поставки „Критичари су изабрали”. Сам избор уметника који се баве меморијалним обележјима (већина њих није реализована) у најширем смислу те речи, као што су Ана Адамовић, Радош Антонијевић, Мрђан Бајић, Јелица Радовановић и Дејан Анђелковић, Марко Лулић, Душан Оташевић, Бранко Павић, Дејан Миљковић и Јован Митровић и други, указује на идеју да се споменици не читају само у контексту културе сећања већ као простор који је и место окупљања, уживања, дружења. Речју простор који буди емоције.

За Ирину Суботић меморијали новог доба и другачијег сензибилитета бележе и трагове нашег садашњег, свакидашњег живота, креирају амбијенте који су метафоре идеја и замисли, жеља… Да ли је нужно рећи да је концепт традиционалних вајарских форми фигуративног представљања и ливничких производа превазиђен? Не би требало да је нужно јер је то очигледно, каже наша врсна историчарка уметности додајући да ван наших простора има прегршт примера меморијала који су на свеж, нов, иновативан и интелигентан начин спојили више елемената у једном.

– Меморијал принцези Дајани у Кенсингтонском парку говори о њеном краткотрајном, насилно прекинутом животу. Али, иако је реч о привлачној жени познате лепоте споменик никакве везе нема са њеним ликом. Наиме, кроз зелене алеје парка вијуга речица која нагло нестаје. Оивичена је ниском каменом оградом на којој се седи, деца се играју, одрасли одмарају. И то је све. У нашој средини ретко племенито урбано решење посвећено је успомени на Ђоку Вјештицу: плато испред „Београђанке” добио је прелеп вегетални зид. Он опстаје и поред немилосрдних временских услова и појединих беспризорних појединаца који с времена на време покушавају да га униште – објашњава Ирина Суботић.

Ни меморијални комплекс посвећен Ани Франк у Амстердаму ни онај Мартину Лутеру Кингу у Атланти нису класични – уместо Анине статуе представљена је њена соба у време нацистичке окупације док су Кингов кип замениле засађене руже о којима је познати афро-амерички пастор говорио у знак помирења, пише у каталогу наша саговорница. Представљени радови разнолики су: неки су само могућност објекта, неки виртуелне анимације а неки замисли које су срећом угледале светлост дана. Једна од њих јесте пројекат реконструкције Куле Небојша, који су урадили Бранко Павић, Дејан Миљковић и Јован Митровић. Аутори су на сваком нивоу куле поставили инсталације на посебну тему, при чему све оне чине једну целину, посвећену кули, њеним заробљеницима и борби за слободу. Посебан акценат стављен је на атмосферу објекта, која се мења од првог до последњег нивоа.

(Фото З. Кршљанин)

Ирина Суботић: У нашој средини ретко племенито урбано решење посвећено је успомени наЂоку Вјештицу: плато испред „Београђанке” добио је прелеп вегетални зид

– Меморијал уопште не мора да буди осећања која су искључиво у вези са темом због које је настао. Али је важно да се у том простору људи осећају посебно, другачије. Мислим да наша средина мора да се отвори ка тој новој димензији меморијала, да превазиђе споменике који су налик гробљанским фигурама. Питам се да ли уопште код нас има места која су осмишљена као садејство више уметности, више области. Посебна је прича наше непоштовање према већ урађеним споменицима – често се руше, мењају, сходно времену и идеологији која га прати. Праве се и чудни конкурси чији се лоши резултати виде – истиче Бранко Павић.

О специфичним уметничким интервенцијама могли бисмо говорити и када је у питању идејно решење Мрђана Бајића, Јелице Радовановић и Дејана Анђелковића за спомен-обележје у парку Јелене Шантић, које је тренутно у реализацији. Троје уметника усредсредило се на њену личност, на чињеницу њеног несебичног протеста против безумља рата и помагања жртвама. И баш зато определили су се за пластичку метафору – њену крхку душу опредметњује врста орхидеје која не успева у нашим просторима и за коју је осмишљен посебан софистициран систем који одржава њено станиште али ипак зависи од људске бриге.

– Тиме јавност на неки начин преузима одговорност за судбину те биљке, па посредно и за судбину Јелене Шантић. На тај начин одмакли смо се од истрошених великих наратива а примакли појединачном случају жене чији је допринос заједници био неупоредив. Изложба указује на транзицију старих идеја о начину на који се неког или нечег сећамо. Потребно је да уметници употребе свој уметнички а не само репродуктивни капацитет, који само одговара на оно што неко други замисли – каже Мрђан Бајић.

Радош Антонијевић, чије реплика дела споменика за Трг Славија којим је учествовао на конкурсу под називом „200 година модерне Србије” у галерији привлачи пажњу, одлучио се за приступ који на неки начин претходни споменик укључује у нови.

– Помислио сам да је и сам Туцовић живео у периоду тих двеста година, да је његова биста, коју је урадио Стеван Боднаров, била на тргу већ пола века. Та његова микроисторија опирала се потпуном брисању и нестајању па сам предложио да се оригинална биста мултипликује у стотинак одливака који би се сложили попут бесконачног стуба – континуитета историјског тока. Симбиотски карактер тог мог предлога, са једне стране, баштини културу сећања док, са друге, нуди једну нову, концептуалну историјску слику, која ће се тумачити у будућности а која је у комуникацији и са пролазницима и са Боднаровим.