Сигале, Србине

Ургентно произвођење израубованог холивудског старлетана Стивена Сигала у држављанина Србије није само прворазредни политикантски кичерај него и, што је много важније, симптом провинцијалне искомплексираности од које, у сусрету с белим светом, пати не само власт него и добар део српског друштва.

Назвао бих то комплексом невољеног детета, радије него да – као амерички амбасадор Мајкл Кирби, коме је премијер Александар Вучић дао за право – кажем да Срби имају шизофрен однос према свету, а нарочито Западу.

С једне стране, поучени и те како стварним искуством тешких буботака по сопственим леђима, на Запад често гледамо с отвореним неповерењем, склони да – занемарујући сопствену одговорност – поверујемо у свакојаке антисрпске завере. Поносимо се, при томе, инатом као најдрагоценијом особином националног карактера, по правилу на сопствену штету, уз обавезно позивање на славну историју, отпор и слободарство.

Hанете нам неправде, умишљене или стварне, у темељу су оваквог погледа на свет. „Леђима окренути свету”, назвала га је норвешка новинарка Осне Сејерштад у наслову своје књиге о Србима уочи и за време натовског бомбардовања. Британски познавалац Балкана Миша Глени својевремено је тај назор, ништа мање тачно, описао као „маринирање у самосажаљењу”.

С друге стране, бескрајно смо наивни када нам било ко са истог тог Запада говори оно што бисмо волели да чујемо, најчешће из врло прозаичних побуда, односно за новац. Попут детета које верује да није било вољено колико заслужује и да је неоправдано добијало батине, спремни смо да као љубав и истину прихватимо јефтине лажи белосветских продаваца магле, свеједно да ли су ислужени политичари, сумњиви бизнисмени, спортисти за изнајмљивање или пропали глумци.

Док стигну до Србије, заједничко им је да су одавно бивши и заборављени у својим земљама и у свету, али нама то не смета, напротив. Довољно је да промрмљају како су „Срби диван народ” и да се лепо проводе у Београду, па да их заспемо пажњом, похвалама, државним почастима и, природно, пословима и парама. То би се, да парафразирам Гленија, могло назвати српским маринирањем у самохвали из туђих уста.

Та темељна противречност додатно је мутирала откако су евроинтеграције постале исплатива индустрија. Као што су некада на улици слабији морали да „купе циглу” од јачих, српска политичка елита данас ревносно купује маглу од науљених пробриселских „саветника за грош”, свих тих гузенбауера, строс-канова, фратинија који нам подилазе варијацијама на фразу да „Србија има европску будућност”. Озбиљног уметника Блера, који нам је опростио што нас је тукао – да и не помињем.

Владиним званичницима то, међутим, не смета да, с истим жаром, прогутају и празне приче аматера попут Сигала који нам се куне да смо, баш као он у својим тужним филмовима, најјачи сами, у вечитом праведничком гневу према окрутном свету.

Онако сав комичан, воштано затегнутог и вештачки препланулог лица, Сигал се вероватно и сам питао како се, до ђавола, у само једном дану нашао пред премијером и председником Србије. Или Сајбирије?

Обећао им је – учиниће све што је у његовој моћи да промовише земљу коју „сматра новом домовином”.

И још, зашећерено, у танку српску жицу: „Србија је претрпела ужасну неправду у новијој историји... а у САД још постоје предрасуде о Србима и погрешна уверења о дешавањима деведесетих година прошлог века.”

А онда, само за Вучићеве калвинистичке уши, уз виолине, да „економија у Србији полако расте, за разлику од осталих европских земаља”. Помоћи ће Сигал и српској филмској индустрији, отвориће школу аикида, а обучаваће, ако је то могуће, и специјалце усхићеног полицај-министра Стефановића (за сусрете с новинарима, ваљда, далеко било). Да, купиће стан у Београду на води, као сваки пунокрвни Србин.

Будући да није само глумац, инструктор аикида, ријалити шериф... него и блуз гитариста, што Нову годину не би дочекао на тезгици код Малог у Београду, са женом, сином и таштом…

За све те заслуге мучени Сигал је, у последњем чину ове бурлеске, награђен експресним пријемом у држављанство Србије, указом самог премијера Вучића, који није пропустио прилику да му црвени пасош, пред камерама, и уручи.

Отужни контраефекат је да Србија, са инстант-држављанином Сигалом као интимусом премијера и председника, оставља утисак бестрагијске „банана републике” у којој још „падају” на офуцане звезде којима је Холивуд давно дао отказ и које, од тада, луњају по свету и варају нарцисоидне наивчине очајнички жељне пажње, попут нас.

То што је Сигал исте јефтине трикове, пре Николића и Вучића, продао и Владимиру Путину – ништа не мења на ствари. Напротив. И Путин је са Сигалом изгледао једнако смешан.

Новинар