Реформе или школство на поправном

Школство и економија највећа су сеизмика српске државе. Истина, на то нису имуне ни многе друге земље које имају већу традицију, а и економију. У Кини, на пример, у време тзв. културне револуције, само много бруталније, генерације и генерације су поднеле терет „усмереног” школства Мао Цедунга: године су губили, прекидајући школовање, у „удруженом” раду: по фабрикама, колхозима и сл. И Немачка је оживела (и још се с тим „петља”) gesamptschule, налик нашем „усмереном”! Није, међутим, добро, а ни пожељно да, мало-мало, па и наша Србијица штошта и у школству тобож реформише по принципу Јово наново.

Међутим, више је разлога за то. Један од њих је што се брзо „палимо”, а одлуке се, уместо у струци и науци, доносе у политици! Тако је, на пример, усмерено и поред отпора, у Београду посебно, уведено када је тадашњи челник СК Београда (Глигоријевић), након консултација, иако је претходно уважавао разлоге педагошких стручњака, са челником СК Србије (Влашкалићем), а због притисака из Војводине и, посебно из Шувареве Хрватске, одсекао: „Од септембра да се крене у то ’усмерено’!”

Узалуд су чиновници стручњаци педагошких наука у министарству, па чак и у САНУ, исписивали елаборате, наводили светска искуства, указивали на ограничене (ипак) психофизичке способности ђака; ишло је онако како је, мање-више, одлучено изван науке, па и самог школства. Пример са оптерећењем ђака најбоље илуструје то. Још пре три деценије чак и законом утврђен је лимит: да до IV разреда буде највише 20, а од V до VIII 25 часова недељно. Али – како у то да стану толики захтеви за нове предмете, садржаје и сл. Много кад они су више покривали сталешке интересе него стварне образовно-васпитне потребе, да не помињемо могућности ученика.

Није безначајно ни то што се с променом политичке моћи мења и готово све – од концепције развоја до стручно-управних служби. Дефиле нових људи, од министара, па до начелника и руководилаца стручних служби, уз познати став да „све што је до тада било не ваља”, озбиљно је угрозио тако потребан континуитет – а промене у школству (верујемо и другде) ипак не трпе тако нешто. Имали смо и те како то „дуално школство”, још пре три-четири деценије увели смо, и то од V разреда, два страна језика, у архивама министарства нагомилала се огромна стручноистраживачка грађа, пратила су се светска искуства, потписник ових редова још 2001. ставио је на увид тадашњем министру преглед светских искустава о заступљености религије, етике, а и грађанског васпитања. И – шта сада? Опет дискусије – 2015!

Реформе школства (и у школству) и те како су потребне, чак и неопходне, јер школство мора да следи развој свега што чини друштво, па чак и да искорачи испред. Али не из страначко-политичких прокламација и не с таквим, већ с најумнијим и најстручнијим кадровима. Од последњег чиновника, па до правог вође: министра!

Дописни члан Српске академије образовања