Reforme ili školstvo na popravnom

Školstvo i ekonomija najveća su seizmika srpske države. Istina, na to nisu imune ni mnoge druge zemlje koje imaju veću tradiciju, a i ekonomiju. U Kini, na primer, u vreme tzv. kulturne revolucije, samo mnogo brutalnije, generacije i generacije su podnele teret „usmerenog” školstva Mao Cedunga: godine su gubili, prekidajući školovanje, u „udruženom” radu: po fabrikama, kolhozima i sl. I Nemačka je oživela (i još se s tim „petlja”) gesamptschule, nalik našem „usmerenom”! Nije, međutim, dobro, a ni poželjno da, malo-malo, pa i naša Srbijica štošta i u školstvu tobož reformiše po principu Jovo nanovo.

Međutim, više je razloga za to. Jedan od njih je što se brzo „palimo”, a odluke se, umesto u struci i nauci, donose u politici! Tako je, na primer, usmereno i pored otpora, u Beogradu posebno, uvedeno kada je tadašnji čelnik SK Beograda (Gligorijević), nakon konsultacija, iako je prethodno uvažavao razloge pedagoških stručnjaka, sa čelnikom SK Srbije (Vlaškalićem), a zbog pritisaka iz Vojvodine i, posebno iz Šuvareve Hrvatske, odsekao: „Od septembra da se krene u to ’usmereno’!”

Uzalud su činovnici stručnjaci pedagoških nauka u ministarstvu, pa čak i u SANU, ispisivali elaborate, navodili svetska iskustva, ukazivali na ograničene (ipak) psihofizičke sposobnosti đaka; išlo je onako kako je, manje-više, odlučeno izvan nauke, pa i samog školstva. Primer sa opterećenjem đaka najbolje ilustruje to. Još pre tri decenije čak i zakonom utvrđen je limit: da do IV razreda bude najviše 20, a od V do VIII 25 časova nedeljno. Ali – kako u to da stanu toliki zahtevi za nove predmete, sadržaje i sl. Mnogo kad oni su više pokrivali staleške interese nego stvarne obrazovno-vaspitne potrebe, da ne pominjemo mogućnosti učenika.

Nije beznačajno ni to što se s promenom političke moći menja i gotovo sve – od koncepcije razvoja do stručno-upravnih službi. Defile novih ljudi, od ministara, pa do načelnika i rukovodilaca stručnih službi, uz poznati stav da „sve što je do tada bilo ne valja”, ozbiljno je ugrozio tako potreban kontinuitet – a promene u školstvu (verujemo i drugde) ipak ne trpe tako nešto. Imali smo i te kako to „dualno školstvo”, još pre tri-četiri decenije uveli smo, i to od V razreda, dva strana jezika, u arhivama ministarstva nagomilala se ogromna stručnoistraživačka građa, pratila su se svetska iskustva, potpisnik ovih redova još 2001. stavio je na uvid tadašnjem ministru pregled svetskih iskustava o zastupljenosti religije, etike, a i građanskog vaspitanja. I – šta sada? Opet diskusije – 2015!

Reforme školstva (i u školstvu) i te kako su potrebne, čak i neophodne, jer školstvo mora da sledi razvoj svega što čini društvo, pa čak i da iskorači ispred. Ali ne iz stranačko-političkih proklamacija i ne s takvim, već s najumnijim i najstručnijim kadrovima. Od poslednjeg činovnika, pa do pravog vođe: ministra!

Dopisni član Srpske akademije obrazovanja