Цена здравља

Били смо сведоци многобројних хуманитарних акција у Србији у којима су скупљане стотине хиљада евра да би се у иностранству платила операција или лечење болесника, које најчешће ништа није гарантовало. Такозвани пристанак уз обавештеност (informed consent), који сваки пацијент мора да потпише пре било какве процедуре лечења или операције у иностранству, подразумева да неуспех у лечењу, укључујући и смрт пацијента, болницу потпуно ослобађа одговорности. А ниједној осигуравајућој компанији не пада на памет да осигурава такву процедуру. И никад никог нисам у Србији чуо да је поставио питање: „На основу којих критеријума је одређено да та и та операција, или та и та медицинска процедура у тој и тој иностраној болници, кошта, рецимо, 1.540.000 долара?” Нико. Само се поставља питање како ће се те паре скупити. Исто се догађа кад Министарство здравља из посебног фонда плаћа за лечење ретких болести у иностранству. Цена је та, и тачка. Међутим, та цена нема потпору ни у каквом економском закону. Ту нема тржишта, јер здравље је роба која се купује. Здравље нема цену. Слободна погодба. Једина разлика у односу на куповину друге робе је да овде нема гаранције.

Шта чинити? Хуманитарне акције треба усмерити на донирање у фонд Министарства здравља за циљно усавршавање српских лекара у иностранству управо за операције и процедуре за које се сада, као готов производ без гаранције, плаћају огромне суме. То је много јефтиније. Онда ће српско здравство бити у ситуацији да странцима наплаћује новац за исте те процедуре и интервенције, и то без гаранције. А држављанима Србије та процедура била би плаћена из Фонда здравственог осигурања по вишеструко нижој цени.

Усавршавање лекара је изузетно профитабилно улагање. Један од најбољих примера је вештина проф. Мирослава Ђорђевића у операцијама промене полног изгледа. Таква вештина да амерички хирурзи долазе у Дечју клинику у Тиршовој да би од проф. Ђорђевића учили хируршке „цаке”. Други пример је Клиника за кардиоваскуларне болести „Дедиње”. Деценијска пракса слања кардиохирурга ове клинике на усавршавање углавном у САД вишеструко се сада враћа, јер ова клиника остварује значајан девизни прилив од операција на срцу код странаца.

У закључку: Србија је презадужена земља и новца за бацање нема. Знатне суме из Фонда здравственог осигурања зато хитно треба преусмерити на циљно усавршавање лекара у иностранству, управо за медицинске процедуре које се сада не обављају у Србији и за које сада морају да се плаћају неразумно високи износи. Друга могућност, можда још боља, јесте да се иностраним лекарима плати колико траже да дођу у Србију и оспособе српске лекаре за те процедуре.

Редовни професор, Медицински факултет Универзитета у Београду